Kad se majka razbolela i kad smo saznali da ima rak, nekako u isto vreme su u Poljskoj krenule demonstracije radnika u Gdanjsku i čitava država je još uvek bila u žalosti zbog smrti Josipa Broza Tita. Ja sam studirao književnost u Novom Sadu i stanovao sam u sobici, dva sa tri, metar i trideset vlage, u ulici Dostojevskog. Do trenutka dok majku nisu odneli u Kamenicu u bolnicu, nisam ni znao koliko smo bliski i koliko sam je ustvari voleo. Moje tradicionalno spartansko, na banatski način, vaspitanje ni u čemu nije podrazumevalo pokazivanje emocija, pa čak ni prema majci, osim kad se malo više popije, o slavama i paprikašima, pa se onda peva, pati i suze se rone za bivšim izgubljenim i nikad prežaljenim dragama. A kad su još lekari rekli da ima rak i da ima izbor: operacija ili zračenje, u meni je nastala prava panika i ogroman strah od nepoznatog. O raku ništa nisam znao. Moje znanje ni danas, kad je medicina u pitanju, nije za neku pohvalu, ali tada, sa jedva nešto više od dvadeset godina, meni se učinilo kao da dolazi kraj sveta. Jer ako je ta strašna bolest stigla do moje majke, to sigurno ime veze sa onim najcrnjim prognozama koje čitamo u negativnim utopijama, a koje su se ticale čovečanstva. Prvih nekoliko dana njenog boravka u bolnici, moja zabrinutost je bila ogromna sve dok jednog dana nisam, vraćajući se u stan, u izlogu antikvarnice Matice srpske našao jednu knjigu u broširanom povezu meni tada spasonosnog naslova Rak i kako se izlečiti. Ušao sam unutra i zamolio čuvenog Vasketa da mi tu knjigu iz izloga ostavi i sačuva, jer ću se ja za dvadesetak minuta vratiti sa parama i kupiti je. Antikvar me je gledao pomalo začuđeno, a kad sam se za petnaestak minuta, sav zadihan, vratio sa parama i kad sam mu pred onu starinsku kasu stavio crvenu banknotu, koja je u ono vreme vredela toliko da si za nju mogao da imaš u studentskoj menzi mesec dana ručak i večeru, njegovo zaprepašćenje bilo je još veće. Žurno sam otišao u moj maleni stan i pošto nisam imao rešo, na okrenutoj grejalici za kupatilo, skuvao sam kafu bez šećera i brže bolje uradio sve predradnje i pripremio se za čitanje i proučavanje te knjige koja obećava i u kojoj ću naći spasonosno rešenje za bolest koja je snašla moju majku. Otišao sam do česme, doneo bokal sa vodom za umivanje, ukoliko me počne hvatati san. Uzeo malo hleba sa margarinom, a imao sam u šifonjeru i slanine, one mesnate banatske i šunke, ali to je bila odveć jaka hrana. Odlučio sam da celu noć čitam knjigu o raku dok ne proniknem u neki spasonosni lek koji bi mogao da pomogne mojoj majci. Uprkos svim predradnjama i uprkos svom naporu da se koncentrišem na materiju uz stalno korišćenje Vujaklijinog rečnika, ništa mi nije ulazilo u glavu. Ali nisam odustajao, verovao sam da će se neko čudo desiti i da će me knjiga asocirati na nešto ili mi ukazati na neki trag kako da pomognem lekarima da moja majka što pre ozdravi. U sebi sam premotavao mnogo filmova u kojima sam već video priče o dečaku koji je želeo da pomogne majci, pa je upisao medicinu i završio fakultet i bavio se naukom i pronašao lek i način kako da pomogne majci. Sve su se priče i svi filmovi su mi se vrteli u glavi, dok sam se sudarao sa mnoštvom latinskih izraza koji su me terali na rečnik, pa sam se opet uporno vraćao nazad. Negde pred zoru, sav izmučen od kafa i duvana, sa očima kao petobanke od naprezanja, survao sam se na krevet, ali nikako nisam mogao da zaspim. Sklopio sam oči, čitao molitvu u sebi i pokušavao da nekako navučem san na njih, ali mi nije uspevalo. Ni danas ne znam kako sam uspeo da sklopljenih očiju budem budan. Već je svanjivalo i ja sam odlučio da prvim autobusom idem kod majke u bolnicu. U knjizi nisam mogao da nađem neki primer koji bi bliže odgovarao situaciji u kojoj se nalazila moja majka. Upao sam u njenu sobu pre vizite, a ona, kad me je videla, počela je da plače da kuka i da zapeva kako će, eto, ona morati da umre i kako ću ja ostati siroče bez matere, a eto, tek sam počeo da studiram i još nisam završio. A onda je ređala, jednako plačući, sve one poslove koje je ona za mene radila. Počev od pranja veša, preko spremanja hrane, pa do viksanja cipela. Onako neispavan i ja sam bio veoma emotivno slab i meni je došlo da plačem sa njom i ne samo to, već i da ridam, onako na glas, da me nije bilo sramota ni od onih žena u njenoj sobi, koje su se čuvši nju i same rasplakale. Sve to je trajalo dobrih desetak minuta dok nije došla jedna sestrica i počela da viče i na majku, i na mene i na ostale žene i prosto me je izbacila napolje iz sobe.
Napolju me je zapljusnuo talas hladnog vazduha, a pluća su mi se od pušenja skupila u neki čvor i nisam mogao da dišem. Bio sam besan na sebe, na sestru, na vlastitu nemoć ljudsku i svo vreme, sećam se, sebe sam optuživao: To je zato što si samo čovek, jedno jadno i bedno stvorenje koje ne može ništa da uradi. O kako sam tog popodneva želeo da imam božanskih i isceliteljskim moći i da kao Hristos napravim čudo i da majku vratim u ranije normalno i zdravo stanje, pa makar se sa njom svađao i pet puta na dan oko nekih njenih meni nevažnih briga vezanih za moj život.
Kad sam se vratio u stan, a usput sam kupio hleb u pekari u komšiluku, narezao sam slanine i šunke, a imao sam i neku teglu sa domaćim krastavcima, odlučio sam da se najedem i da legnem i da zaspim. Sve je dobro isplanirano, ali sna nije bilo. I pošto sam se jedno pola sata vrpoljio po krevetu, odlučio sam da skuvam kafu i da, ipak, nastavim da čitam. Tako je i bilo, ali onda sam osetio ogromnu žeđ. Otišao sam do prodavnice i kupio nekoliko boca Zrenjaninskog piva. Lagano sam pio pivo i čitao. Usput sam nešto i zapisivao u dnevnik koji sam u tom periodu vodio. Nisam ni primetio kad je došlo veče. Rešenja nije bilo niotkud. Mala je vajda mojoj majci od mene kad ja ne mogu da joj pomognem u trenutku kad njoj to treba, sa tom vrstom samoosude sam krenuo u šetnju do grada. Mislio sam da ću se, kad se prošetam, možda malo zamoriti, pa ću, kad se vratim u stan, zaspati, a onda posle sna, nešto će se već roditi u mojoj glavi kako da je bar osnažim i kako da joj vratim volju za životom. Prošao sam uobičajeni krug: Dunavski park, štrafta, Tribina mladih, Pozorišnjak... Usput sam sretao prijatelje sa kojima sam malo popričao, ali mi se nije družilo. Nastavio sam dalje i kad sam krenuo do stana, pred dragstorom sam video ljude kako sede i piju pivo. Videvši ih kako razgovarju i kako flaša piva ide u krug zajedno sa dobro umotanim džointom i ja sam se zaustavio i stao u krug. Neki tip do mene mi ponudi flašu, ja napijem i dodam dalje, ponudi mi džokavac, ja povučem nekoliko dimova i dodam dalje. Neosetno sam se zadržao u krugu, a bio je kraj novembra ili početak decembra, ali nije bilo snega i nisam osećao hladnoću. Vodili su se neki razgovori o pročitanim knjigama, o apsurdnosti življenja, o nekim večnim temama koje su ih sve zaokupljale i o kojima sam čitajući po nešto znao. Onda je lik kraj mene počeo da žica u krug sitniš da se donese još po koje pivo i ja ubacim u njegovu francusku kapu neke papirne novčanice koje sam imao u džepu i on donese još piva koje je počelo da kruži. Odnekud se pojavi još jedan džokavac koji je kružio, a teme su bile sve bliže meni i sve sam više ćutao i kupio neku strašnu energiju u sebi sve u želji da nešto kažem i da im, pošto sam video da krivo tumače život, pokažem da nisu u pravu. Ali sve vreme sam ćutao i slušao sa glavom u mom sivom šalu i sa onom lenjinovkom kapom koju sam nosio tada na glavi, u crnom dugom kaputu i u cipelama koje su kad je kiša pomalo puštale. Bilo je tu, naravno, i devojaka sa dugim kosama, bilo je tu docnije i gitara i neke muzike i svirke, ali u jednom trenutku nisam mogao da izdržim neki strašni naboj u sebi, valjda od bola ili nekog otužnog samooptužujućeg unutrašnjeg stanja, povikao sam iz sveg glasa gledajući ih: Je l' to sva vaša istina? Ne znam otkuda to da izleti iz mene, jer svo vreme sam se mudro držao i cirkao pivo i povremeno, kad dođe moj red, povlačio džokavac. I najednom, ispred mene izleti neki lik kom i danas ne znam ime i ne znam ni da li je još uvek živ i reče: A što, zar nije sve u glavi? Lik se lelujao i izgledao je kao neki pijani dugokosi Kinez koji se sprema za predstvu njihovog pozorišta senki. Sve je u glavi, prođe i meni kroz glavu. Mislio sam da ću još nešto govoriti, da ću još nešto pitati, ali nešto mi se skupilo u grlu i samo sam još jednom glasno ponovio njegovu rečenicu Sve je u glavi i kao da sam potvrdio njegov odgovor i odmah posle tog sam napustio društvo i krenuo kući.
Na putu do kuće sam shvatio da sam pijan i da sam naduvan. A svo vreme sam u sebi imao strašni osećaj krivice, počev od toga da mi je najmanje trebalo u ovakvoj nevolji, kad je majka u bolnici, da se napijem i još da pušim sa njima te džokavce koji me uvek zabune, prijaju mi, ali me zabune i učine da izgubim racionalno rasuđivanje i da pod naletom emocija uzmem da držim predavanja. To mi se nikada nije sviđalo kod mene, ali sreća te sam se zaustavio setivši se da je majka bolesna, a da je sve ipak u glavi.
Nekako sam se doteturao do stana i kako sam legao, zaspao sam. Kad sam se sutradan probudio, video sam da sam zaboravio da navijem sat, da opet nisam stigao da odem na vreme na fakultet, a kroz glavu mi se jednako vrtela rečenica Sve je u glavi. I to mi se činilo kao neka pesma koja se u meni pevuši sama iz sebe. Za divno čudo bio sam bodar i oran i nisam osećao nikakvu grižu savesti. Čak ni zbog toga što sam te večeri potrošio i više nego što moj skromni bužet dozvoljava. Ali nije me grizla savest. Na stolu je stajala rasklopljena knjiga o raku, oko nje su bile prljave šolje za kafu, mrvice hleba, kožura od slanine, isprskan stoljnjak sirećetom od krastavaca, a po podu su se valjale prazne pivske boce. Na dnevniku sam našao masne fleke od slanine, a grejalica je ostala čitavu noć uključena i bila je tik uz gomilu knjiga koje sam držao u ćošku sobička pošto mi gazdarica nije dala neku policu da ih složim. Ona je obično primala siromašne sutudente, one sa VEKŠ-a koji nemaju puno knjiga. Ništa mi nije smetalo, čak mi se, osećao sam, nije gadilo kao uobičajeno, a nije mi ni bilo muka od alkohola. Nije mi se ni povraćalo, nekako sam se osećao radosno, jer SHVATIO SAM DA JE SVE U GLAVI. To je bila rečenica koja je plavila moje emocije, a ujedno je bila i nekako snažna i samouverena u meni da je držala svo moje unutrašnje biće na okupu. Osećao sam da imam neku ogromnu snagu u sebi i da posedujem neku moć koju ne umem sebi tog časa da definišem, ali sam osetio da imam moć i da imam rešenje kako da se iskupim za sve moje slabosti pa čak i tu da sam kupio tu glupu skupu debelu knjižurinu u antikvarnici koja me je samo plašila i u kojoj nisam mogao ni jedan odgovor da nađem.
Umio sam se u dvorištu na česmi, obukao se i otišao u grad. U robnoj kući Progres na odelenju pozamanterije, raspitao sam se kod prodavačice koliko treba štrengli vunice za jedan dobar džemper i kakve iglice su potrebne. Videvši me, onako kao u nekom transu, u crnom dugačkom kaputu, sa crnom lenjinovkom, torbom o ramenu i sa sivim šalom oko vrata, ona me je upitala da li sam ja neki umetnik. Da, odgovorio sam joj samouvereno. I ona mi je spakovala sivu vunicu i velike aluminijumske iglice i ja sam otišao na autobus, pa za Kamenicu. U dvorištu sam sačekao da dođe vreme za posete, a onda sam ušao u sobu kod majke. Ona je ležala, a kad me videla, ustala je i počela da kuka i da zapeva. Iz mene je nešto govorilo onu rečenicu od sinoć: Sve je u glavi, ali je nisam izgovorio glasno, već sam se majci obratio onim našim lepim domaćim banatskim jezikom: Lako je tebi sada da plaćeš i tu da se izležavaš, dobra 'rana, tri puta kuvana i sad bi samo još da kukaš. Sediš tu u bolnicu i ništa ne radiš. Evo, da te zaposlim ja malo! I ja izvadim vunicu i iglice i stavim pred nju. Evo ti, kad već sediš, da mi naštrikaš jedan džemper. Treba da idem na doček, a nemam šta da obučem. A u te kupovne džempere mi je zima. Ona je još više počela da plače govoreći kako ne može i kako će umreti. Nisam je sažaljevao, sve je u glavi, govorilo je nešto u meni i još čvršće i odlučnije sam je nagovarao da mi naštrika džemper, da nemam šta zglavno da obučem i da se ne sramotim kad budem išao na doček Nove godine. Moja upornost i argumenti govorili su u njenoj svesti onu tradicionalnu rečenicu da je svaki sin ogledalo, dok je momak, matere, a kad se oženi žene, i teška srca je prihvatila vunicu i iglice. Još malo sam posedeo sa njom, a onda požurio da izađem, jer je već bio kraj vremena za posete. Sutradan nisam otišao kod majke u posetu, ni prekosutra, jer je bila subota, a u nedelju je došao otac i zajedno smo otišli u bolnicu. Usput sam ispričao ocu šta sam uradio i kako sam joj odneo vunicu za džemper i on se složio sa mnom. Usput sam mu slagao da sam vunicu platio malo skuplje, jer se iznenadio kako sam tako brzo ostao bez para. Nisam pominjao pijanstvo, jer sam u međuvremenu sredio za njegov dolazak taj moj sobičak od šest kvadrata.
Kad samo ušli u sobu, majka je već bila počela da štrika džemper sa nekom mustrom na kokice. To je bila jedna od težih mustri. Kad mi je pokazala jedan deo prednjice i kad me je pitala da li mi se sviđa, rekao sam mi se dopada. I da hoću da imam džemper kakav niko nema. Znao sam tu njenu crtu da je volela da njena deca uvek budu obučena, ne kao druga deca u onim kupovnim stvarima, već da to bude nešto posebno i od srca.
Dok su otac i majka pričali u njenoj sobi, ja sam izašao i otišao do sestara da se raspitam kako je prethodna dva dana bilo majci, a jedna od njih mi je rekla: Tvoja majka je juče popodne, dok je štrikala, počela da peva.
Učinilo mi se da moja terapija, pored onih silnih lekarskih, izgleda ide u dobrom pravcu. Pre no što smo otac i ja otišli, ona mi je uzela meru i rekla mi da ne dolazim do iduće nedelje, da ne trošim pare za putovanje, već kad ona sastavi prednjicu i zadnjicu da dođem da probam. I zaista, kad sam otišao iduće nedelje, bila je sastavljena i prednja i zadnja strana mog budućeg džempera na kokice i ostali su samo rukavi da se završe. Video sam da joj se raspoloženje popravilo, ali ništa nisam komentarisao. Kad sam krenuo kući, sreo sam jednu njenu drugaricu iz sobe koja je bila iz Vrbasa i diskretno sam je upitao kako se ponašala moja majka prethodne nedelje. Tvoja mama je divna, rekla mi je, kako je počela da štrika, tako je počela da peva i tako svaki dan, a juče nam je čak i recitovala neke duge pesme koje je još u detinjstvu naučila. Kad sam došao iduće nedelje, moj džemper je bio završen i onako savršen, po meri. Moja majka je prihvatila zračenje koje je tada bila nova metoda lečenja i ostala je još neko vreme u bolnici, a onda je otišla kući i nakon toga je poživela još četvrt veka. A ja sam se, naravno, u novom štrikanom džemperu pojavio u diskoteci Piping na Tribini mladih na dočeku Nove godine.
