U stope, na prašini, po pesku, u snegu, po vodi, na prstima ulaziš. U mojim razgaženim cipelama hodiš putem gde sam ja već protutnjao kao uragan.
Prijatelji smo, saplemenici po žrtvi sina čovečijeg. Ljubavnici što u potaji miluju moćnu lepotu praskozorja.
Blistavi trag, kometa, što se kroz sumornu tišinu crnih šumskih prilika, na proplanku beskrajnog trenutka vaja u jednu obremenjenu reč koja se ljubavlju i samo ljubavlju očitava i prepoznaje.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
