Čuje se kiša, devojke tiho pričaju o novim haljinama,
govore o provodu, spominju lica i događaje od pre nekoliko dana, nekoliko
nedelja, meseci. Nesanica ih muči, govore, i Andrić je imao slične probleme, a
Hamlet kaže: Spavati možda sanjati.
Popodne, letnje, dosadno razvlači se polako kao sladoled od
pene, vune, vunice, crvenice, crvenkapice, ptice šćućurene pod strehom u
zavetrini.
Troši se kao magla u najezdi sunca, kao reči onih što blebetanjem
govore prazninu, pustoš i ništa.
Popodne svako bi htelo da bude broš na reveru dana.
Popodne je nemilosrdni vapaj da se večeri dokaže da je protekli
dan imao smisao, vredan pamćenja i pomena. Popodne, ponekad, glupost svoju i
očaj kišom prikriva.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
