Suočen, buđenjem u snu, sa istinom
da obliven sam nežnošću tvoje neizmerne ljubavi, otkrivam ponovo govor
detinjstva.
Putujući ništavilom, kao hodočasnik u beloj rizi, bosim stopalima gazio sam
po zaboravljenom jeziku mog zavičaja. I gledao napred. Svetlost sam tražio.
Duginih boja obelisk.
Moj put, nov je i pun neravnina
od soli, zemlje i reči obamrlih. Hodam veselo, a podviznik sam, krepak na javi,
umolitvljen u snu, kroz ništavilo boga ištem što ljubavlju se tvojom kazuje.
Zaboravljeni jezik mog zavičaja
pod bosim stopalima budi se, iscvetava, i hiljadi u lepoti i šarenilu duginih
boja.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
