Sedeli smo u baru hotela Litovel
(nas nekoliko iz srpske disidentske kolonije) kad je Braca stigao iz Švice. Bio
je dobro raspoložen i srećan što smo se našli posle toliko godina u ovom
banjskom i mondenskom mestu koje kao da je podsećalo na Kunderine romane.
Blaženka je kuvala kafu i služila krigle Radegast
piva. Popodne je bilo sumornije nego prethodnih dana pa je bar bio prepun.
Braca je, srećan što nas vidi na okupu, poručivao turu za turom i usput je
merkao Blaženku koja mu je odgovarala blagom koketerijom. Ja sam dobro zavaljen
u mekanu fotelju iz prikrajka posmatrao dešavanja u baru prepunom gospodični koje su nakon prohaske navratile na kafičku. Braca je sve vreme skretao
pažnju kako na sebe tako i na naše društvo. Pričao je o svojim putovanjima po
evropskim metropolama, pokazivao je lančiće kao suvenire koje je dobijao od
dama sa kojima je bio u prilici da se druži, a mi smo ga puštali da priča i
zadivljeno gledali njegovo mahnito banatsko ludilo koje je sa svakim novim
pivom postajalo sve očiglednije, a njegova hvala sve lascisivnija, slikovitija
i oprečnija. Posmatrao sam Blaženku koja mu se jednako smeškala i gledala ga. O
njoj sam znao da ima muža starijeg od nje, da je penzioner i da je i ona za
nekoliko godina pred penzijom, da se udala mlada i da već ima unuke. Njen muž
je voleo štemplu sa Beherovkom, a ona
je volela da se provodi sa gostima posle smene. O Blaženki sam znao da je odmah
nakon plišane revolucije išla u Španiju na letovanje, a da je u Litovel baru
provela gotovo čitav radni vek. Braca je prilikom plaćanja iz
džepa vadio svežanj podebeli dojč
maraka i sve od po sto. Usput nam je objasnio da je bonus dobio vodeći jednu
školu fudbala u Francuskoj. Inače, Braca je kod nas završio DIF – smer fudbal i
zaista je bio jedan od vrhunskih trenera, ali se nije dugo ni u jednom
klubu zadržavao. Nakon dva sata je bilo toliko očigledno da se dopao Blaženki i
više no što smo mi mogli i da pretpostavimo. Njegove napojnice su magično delovale na nju i ona mu se
otvarala i pogledom i ustima i telom, samo što ih je šank delio.
Varnice između njih su sevale na
sve strane, imao sam utisak da će kako su priljubljeni uz šank sa dve strane
isti da se zapali od vatre kojom su plamteli.
Nikad kao
te večeri mi se nije Kundera toliko motao po glavi. I kad sam izašao na
prohladan vazduh večernji i dok sam pio vode sa izvora za koju su govorili da
je lekovita i ja sam primetio da posle iste mogu dobro da pušim i da mi
cigareta baš prija, i sve mi se činilo dok šetam po prelepim Luhačovicama da je
kraj mene Kunderin duh. Prepričavali smo događaje od popodneva, pravili
poređenja sa njegovim tekstovima koji se čitaju po celom svetu i nalazili
razlike u viđenjima koje i nisu značajne, ali su vidljive. Znao sam da su u
Kunderinim romanima šankerke uglavnop ono otvoreno uvo za goste u koje se
sručuje mnoštvo sitnih tajni i očajanja polupijanih muškaraca. Ali ovaj
banatski varvarin nije bio ni tužan ni očajan, već na trenutke pomalo grub i
bahat, a što je želeo – to je i dobio kad je Blaženka ispratila goste. Ona je
ipak dobila više, strastan seks sa pravom muškarčinom na mekanom sedištu u
baru, i bakšiš dovoljan da na leto vodi unuke na Kansku rivijeru.
Braca se
sutradan vratio u Bazel, zadovoljan, srećan i olakšan u svakom pogledu. Braca
je čovek trenutka, a za Kunderu nisam siguran, a Blaženjka ...
Radovan Vlahović
iz knjige „Ljubavne i OK priče“
