Sreo sam ga u prostorijama Udruženja građana Tri lista kako pije svoj treći vinjak, sam za stolom sa kariranim stoljnjakom, dok su kraj njega za drugim stolom njegovi ispisnici, dobro nakićeni crnim vinom iz bokala, zajedno sa harmonikašem pevali neke starogradske pesme. I činilo mi se kao da sam se vratio u ono davno vreme boemije i kafanskog života koji se očituje u tihom i setnom pevanju i čestim nazdravljanjima. Za šankom je bila konobarica, vidi se mlada, ali posuknula u licu od duvana i nespavanja. Kad je prišla našem stolu, osetio sam da je došla u Novi Sad iz nekog sremačkog sela bežeći od sirotinje i paorskih poslova. Moj prijatelj glumac je tog dana imao probu neke predstave, a kad me video, obradovao se i prosto je poskočio od stola da me pozdravi. Tema našeg sastanka bila je njegova knjiga, koju već godinama priprema. U pitanju su pesme koje je u potaji godinama pisao i koje sada želi da objavi celom svetu. Moj zadatak je da budem izdavač i na neki način promoter knjige i njegovog ulaska na velika vrata u svet književnosti, kako mi je govorio napijajući i povlačeći duge dimove cigarete.
Moj prijatelj glumac zove se Petar, a svi ga zovu Peca. Godinama se znamo, još iz vremena dok smo bili mladi i dok je on dobijao prve sporedne uloge u komadima od nacionalnog značaja. A igrao je, takođe, u mnogim filmovima, ali samo neke epizode. Nikada ga nisam video kao glavnog glumca u nekom filmu. Nikada ga nisam video da je nosio neku glavnu rolu u nekoj predstavi. Uvek je bio epizoda, a sada sa svojom knjigom pesama želi da bude glavni. To i nije toliko loša ideja. Ja sam već imao u glavi priču kako da ga promovišem, kako da ga vaskrsnem i dam mu novi život. Prostorija u kojoj smo bili ličila je na one kafane koje sam viđao u šezdesetim godinama. Za drugim stolom društvo je pevalo sve glasnije i zanosnije, svi su posedeli. I moj prijatelj Peca imao je sedu kosu i prešao je šezdesetu. Lice mu je bilo rumeno od popucalih kapilara, alkohola, duvana i nespavanja. Gledao sam ga i nisam verovao da je to onaj mladi lepršavi glumac kod kojeg su studentkinje prosto čekale u redu da bi bio sa nekom od njih. A on je igrao u predstavama dajući sve od sebe, a sve sa nadom da će zaigrati glavnu rolu. A nakon toga, u Pozorišnom klubu, uvek ga je čekala da završi predstavu po neka mlada dama, uglavnom neka druga. Smenjivale su se predstave, smenjivali su se dani, prolazile su dame kroz njegov život, a prolazila je i mladost i snaga, a on je jednako, sa istim žarom, igrao i ne primetivši koliko je godina prošlo. Jedino su dame koje su ga čekale postale malo ređe, a neke su čekajući ga, a da nije ni primetio, pomalo ocvale i postale ili starije devojke, ili raspuštenice, ili udovice. Ali on se činio sebi isti i nepromenljiv, i čekao je i nadao se da će tek da zablista. Tako je bilo i ovog popodneva dok je ispijao peti vinjak, a ja pio neki pomalo bljutav čaj od nane i dok su za susednim stolom sve glasnije pevali. U jednom trenutku je, pogledavši u mene, onako glumački značajno, sa podignutim obrvama i začuđenim i zadivljenim izrazom lica, sa kažiprstom podignutim u pravcu čađavog plafona, a tek kad je video da ima moju maksimalnu pažnju, izgovorio rečenicu koja me i sada potresno opseda: Vidi kako starci lepo pevaju.
