Ništa slađe od pomisli da se učini nešto zabranjeno, ni pogubnije od
prihvatanja i činjenja istog. Jednoličnost i uobičajena trasa po kojoj
opstajemo, u našim trenutnim životima, dosadi. Sklonost ka moralnom dođe u
jednom trenutku do zasićenja. Postane dosadno i neinspirativno, poželimo nešto
drugo.
Svodeći račune, podkusurujuči se sa životom, retko smo zadovoljni u moralnom,
o njemu gotovo da i ne pričamo, ono nas i ne uzbuđuje dovoljno. Kad pričamo o
belom i crnom, crno nam je uvek inspirativnije, uzbudljivije, nosi u sebi
dramatiku, razdrma čula razbukti emocije, duša se u maštovitosti raspali, sa
radošću ulazimo u greh, bez razmišljnja o patnji i očaju kroz koju ćemo, kad
budemo iz njega izlazili, proći.
Od iskona, morališemo i grešimo pred sobom i drugima. Uživamo u mamljivosti
i slatkoći i jednog i drugog, a onda nas život natera da se zaustavimo,
podrvučemo crtu i opet iznova.
Radovan Vlahović
iz knjige „Nenajavljeno kao smrt: Facebook beleške I“
