U carstvu nebeskom si, vrli moj premijeru.
A oko tebe velikomučenici što dadoše se i stradaše za narod i državu.
Tihom molitvom sećam se svih vas ovog jutra.
Verujem da te je Gospod prigrlio u svoje krilo uprkos svim sumnjama koje si kao filozof imao.
Za sve ove godine od kad te nema, verujem da si sredio utiske boravka među nama.
Verujem da si se pokajao za greške koje si učinio.
Verujem da si oprostio onima koji su grešili i razapinjali te živog na krast srama, a sve zarad ideja koje si oživotvorio i pokazao mogućim.
Oprosti i onima koji su se okoristili tvojom žrtvom.
Srbija se, moj premijeru, promenila, ali se nije preumnila.
Nismo postali uvaženi narod među narodima kako si želeo.
Još uvek smo puni neradnika, skotova, izroda, parazita i lopova.
Nama još uvek pojedinci vladaju namesto da nam služe kako si želeo.
Srbija je škrta u rađanju lidera, a kad se oni i dese, onda ih za glavu skraćuje.
Naopaka smo mi zemlja, slugijanska, despotska i hajdučka, što hoće mnogo, a malo može.
Narod koji vreme vraća u nazad i prošlost živi u sadašnjosti. Muka je nama sa nama.
Lakoverni smo, lenji i alavi, bili i ostali.
Brzo se palimo, a još brže gasimo.
Godinama se valjamo u blatu i vičemo celom svetu kako smo mi u pravu.
Meni ovde nije dobro, premijeru.
Što više radim, sve manje imam.
Što sam kreativniji, manje me cene.
Što sam moralniji, sve sam sumnjiviji.
Uvek imam, kao i svi, kud da odem, ali ne znam zašto.
Jaki trebaju ovde, moj premijeru.
Fukari trebaju podanici, a ne kreativci.
Ja ne umem biti podanik, ako je to moj usud, primam ga na sebe.
Naš narod radi, propada, trpi i čeka čudo, a nad njim, kao bauci, lažne političke mesije propovedaju srećnu budućnost dok ga ne odžepare, iscede kao suvu drenovinu i ostave u živom blatu da se koprca dok ne potone sasvim u mulju bivših naroda.
Zato od tebe, dragi moj premijeru, zahtevam ovog jutra da od Gospoda izmoliš čudo preumljenja i otrežnjenja za naš narod i zemlju do koje ti je, kao meni, iskreno stalo.
Da Gospod pošalje snagu našem narodu da raskuje okove lažnih obećanja kojim su ga poslednjih više desetina godina politički mešetari trovali i okivali, da progleda i sagleda istorijsku fikciju u koju je tuđom voljom kao sporedni junak uvučen.
Da ponovo stane čvrsto na zemlju. Da hoda svojim nogama. Da radi svojim rukama. Da misli svojom glavom. Da bude narod među narodima, kako si govorio.
Tvoj istinski saborac Radovan Vlahović.
A oko tebe velikomučenici što dadoše se i stradaše za narod i državu.
Tihom molitvom sećam se svih vas ovog jutra.
Verujem da te je Gospod prigrlio u svoje krilo uprkos svim sumnjama koje si kao filozof imao.
Za sve ove godine od kad te nema, verujem da si sredio utiske boravka među nama.
Verujem da si se pokajao za greške koje si učinio.
Verujem da si oprostio onima koji su grešili i razapinjali te živog na krast srama, a sve zarad ideja koje si oživotvorio i pokazao mogućim.
Oprosti i onima koji su se okoristili tvojom žrtvom.
Srbija se, moj premijeru, promenila, ali se nije preumnila.
Nismo postali uvaženi narod među narodima kako si želeo.
Još uvek smo puni neradnika, skotova, izroda, parazita i lopova.
Nama još uvek pojedinci vladaju namesto da nam služe kako si želeo.
Srbija je škrta u rađanju lidera, a kad se oni i dese, onda ih za glavu skraćuje.
Naopaka smo mi zemlja, slugijanska, despotska i hajdučka, što hoće mnogo, a malo može.
Narod koji vreme vraća u nazad i prošlost živi u sadašnjosti. Muka je nama sa nama.
Lakoverni smo, lenji i alavi, bili i ostali.
Brzo se palimo, a još brže gasimo.
Godinama se valjamo u blatu i vičemo celom svetu kako smo mi u pravu.
Meni ovde nije dobro, premijeru.
Što više radim, sve manje imam.
Što sam kreativniji, manje me cene.
Što sam moralniji, sve sam sumnjiviji.
Uvek imam, kao i svi, kud da odem, ali ne znam zašto.
Jaki trebaju ovde, moj premijeru.
Fukari trebaju podanici, a ne kreativci.
Ja ne umem biti podanik, ako je to moj usud, primam ga na sebe.
Naš narod radi, propada, trpi i čeka čudo, a nad njim, kao bauci, lažne političke mesije propovedaju srećnu budućnost dok ga ne odžepare, iscede kao suvu drenovinu i ostave u živom blatu da se koprca dok ne potone sasvim u mulju bivših naroda.
Zato od tebe, dragi moj premijeru, zahtevam ovog jutra da od Gospoda izmoliš čudo preumljenja i otrežnjenja za naš narod i zemlju do koje ti je, kao meni, iskreno stalo.
Da Gospod pošalje snagu našem narodu da raskuje okove lažnih obećanja kojim su ga poslednjih više desetina godina politički mešetari trovali i okivali, da progleda i sagleda istorijsku fikciju u koju je tuđom voljom kao sporedni junak uvučen.
Da ponovo stane čvrsto na zemlju. Da hoda svojim nogama. Da radi svojim rukama. Da misli svojom glavom. Da bude narod među narodima, kako si govorio.
Tvoj istinski saborac Radovan Vlahović.
