Probudio se negde pre pet, gospodin Snevalo, što je bilo njegovo uobičajeno vreme da ustane. Zapalio je sinoć zavijenu cigaretu i odmah potom, još onako žmureći pristavio kafu, i na sto iz kredenca izvadio fićok sa rakijom i malenu, nalik naprsтku, čašicu.I dok je voda strujala usuo je jednu rakiju, pogledao u pravcu ikone, prekrstio se i nategao do polovine. Malo se stresao, povukao dim cigarete, pogledao u džezvu, a kad je video da voda samo struji otišao je do kupatila i umio se. Malo je tog jutra posmatrao svoje lice u ogledalu, usput je namignuo samom sebi i kako je čuo da voda vri zakuvao je kafu bez šećera, a potom iskapio ostatak iz čašice.To su bili njegovi jutarnji rituali koje nikome i nizašta na svetu ne bi dao.Cigaretu je palio da može da iskašlje ono što je sinoć popušio, rakiju je pio da ono što iskašlje odmah i dezifinkuje, a kafa mu je služila za buđenje. Kafu je voleo vrelu, za svakim srkom povlačeći snažne dimove cigarete. I sve bi to trajalo negde do pola šest, a usput bi popio još jednu, nekada i dve rakijice, a onda se oblačio, uzimao svoj muški bicikl marke Partizan i odlazio na posao. Nekoliko minuta pre šest je stizao na svoje radno mesto, a bio je upravnik mline u našem selu. Umeo je da radi mlinarski posao i voleo je da pre no što se mašine puste u pogon sam sve lično pregleda. Brašno iz našeg mlina je bilo nadaleko čuveno, čime se gospodin Snevalo posebno ponosio. Sve su žene hvalile belo brašno od kojeg se prave kolači, a i ono hlebno od kog se pravio hleb i lepinje. Gospodin Snevalo je bio posvećenik svome poslu i tako je bilo godinama, sve dok mlina nije privatizovana, a gazda propao, pa je još ostao dužan prethodne godine seljacima za pšenicu, tako da im ove godine niko nije davao robu na mlevenje. U mlinu nije bilo žita u rezervi ni za koljivo, radnici nisu primali platu više od šest meseci, i on sam nije video ni dinara, ali je dolazio na posao verujući da će se desiti neko čudo, i da će neka pšenica ipak stići i da će toga dana biti meljave. Ali nije bilo ni pšenice ni meljave. On je uredno otvorio svoj radni nalog za taj dan, sedeo u svojoj kancelariji i gledao u zid. Povremeno bi odlazio do pogona, obilazio oko mašina, palio ih samo da proveri da li je sve u redu. Radnici koju su bili u mlini već mesecima ne dolaze na posao, a on je eto tu poslednji, a i kud bi nakon trideset i pet godina. Gospodinu Snevalu nikada nije bilo važno u čijem vlasništvu je mlina ni ko je gazda, on je mlinu i na svoj posao mlinara gledao kao na crkvu. Sve je kod njega bilo oduvek na svom mestu, pa i danas kad obilazi oko zgrade sklanja papriće i lišće koje vetar nanese. On sebi nije želeo da prizna da je mlina mogla da propadne. Stalno je govorio da se ne može propasti kad od sto kilograma žita mušteriji nakon meljave daš šezdeset kilograma brašna a tebi ostane četrdeset kilograma brašna i mekinja. Ali propalo se i gazda je zatvoru, kažu pare je trošio na provode i luksuz, a onda je na mlinu stavio hipoteku, digao kredit od banke pa i to potrošio. Sve to za Snevala nije bilo važno jer mlinu još niko i nikada ne može da odnese. A kad se stvari razreše mislio je biće i nekog posla. A on je svoj identitet vezao za taj mlinarski posao i brašno mu se uvuklo u dušu i pod kožu. Kad nije prašnjav ko da nije živ. I tako je danima, nedeljama i evo već mesecima ritualno dolazio na posao jednako verujući da je njegovo da ispoštuje svoje radno vreme, i da bude tu, i da vodi računa da mangupi nešto ne odnesu, i da sve bude u redu i spremno ako neko donese neko žito da se samelje i da poso ponovo krene. Kad bi mu se završilo radno vreme u dva i pet, pošto sve još jednom proveri i zaključa, sedao je na svoj muški bicikl i vraćao se kući verujući da ova nevolja ne može još dugo trajati, a da je njegov posao da kao upravnik mline bude uvek spremen.
