Ko zna koje sve prigušivače koristimo kako bi umanjili prasak emotivne gladi koja iz nas bije. U poslednje vreme samo vapaj za bezgraničnom ljubavlju nalazim u razgovorima kako stvarnim tako i virtuelnim sa ljudima. Svi su nekako stegnuti i neoslobođeni. Svi gladuju danima za ljubavlju, a o tome ne govore. Pravo je čudo kako umemo biti nemilosrdni prema sebi. Sve racionalizujemo i nekako stiskamo u sebi, a tek na trenutke iz nas izbija emocija koju brže bolje krijemo od drugih, kao nešto čega se treba stideti. Okovani smo egom koji nam ne dozvoljava da iskažemo emociju i sve u strahu da ne izgubimo dostojanstvo koje je ustvari nerealno u sopstvenim očima. Kakvi samo umemo biti autozlikovci, a sve sa jednim te istim ciljem da zataškamo našu bolećivost, našu potrebu za nežnošću i za drugim bićem, za spojem sa njim u neprestalnoj potrazi za večnoću. Uvek kad bi i želeli da kažemo nešto o našoj unutrašnjoj gladi za ljubavlju, okrećemo razgovor na drugu stranu, pravimo se kao da to nije tako, glumimo, lažemo, a patimo, kao kerovi patimo. Lažna pristojnost nas goni da ćutimo o stvarima o kojima bi trebali govoriti i javno i glasno. Iskušenja koja nam ljubav pruža su samo potvrde naših najdubljih emocija koje mi svesno i nesvesno ignorišemo. Ulazimo u prenapregnuta stanja i strepimo da ćemo možda pući i reći svima istinu. A ona boli, ona uvek boli.
