 |
| Banatski kulturni centar (BKC), Novo Miloševo, 2014. „Bolesnička soba broj 3“ na sajtu BKC-a |
Urednik knjige: Dragan Pop Dragan
Ilustracija naslovne strane: Miodrag Nadlački
Recenzenti: Radivoj Šajtinac, Milutin Ž. Pavlov,
Miljurko
Vukadinović, Živica Brusin
PESNIK I BOLEST U VELIKOM I MALOM ZAVIČAJU
Vlahović veoma uspešno i sugestivno prepliće lirsko ispovedne mikro reportaže i životne krokije bolesnika pod istim krovom i između zajedničkih zidova, tegoba i okolnosti.
Tako pesnik upečatljivo i vešto prevazilazi sveosećajući ili sveznajući karakter lirskog promotera tamnoeksluzivnog okruženja i ne podupire ni jednosmerni lirski komentar, ali ni neselektivnu zbirku semantičkih stereotipa.
Likovi, pacijenti, razgovori i ubedljiv koncentrat životne priče „smešteni” u, ponekad epifanijska, otktrića o egzistencijalnim ikonama opstanka i borbe za život, ovom su pesničkom pismu obezbedili bogat, polivalentan tretman poetičkog istraživanja. Samo u dvema pesmama, Pred zoru u bolesničkoj sobi broj 3, i Jesenja molitva prisutan je invociran introspektivni tretman sopstvenog iskušenja, a sve ostalo su versički intrevjui koji kao da se, u punom sjaju i poetičkom dignitetu, prikazuju pred mukom i neizvešnošću, bolom i beznađem, stvarnošću ili sećanjem. Kao u paradigmatičnoj metasimbolici aseptične medicinske klisure ovde su, s jedne strane oni koji se bore i nadom i voljom, snagom i snom, protiv sopstvenog kraja i nestanka, uglavnom, osenčenog ishoda, ali tu su, s duge strane i porodilje, nositeljke, stvarne s obeležjima i navikama, pričom i povredama ali misijom koja se završava rođenjem deteta. Teku priče sobnih kolega, slučajnih sagovornika u skrovištu za pušenje, replike osoblja i himere iz teških nesanica, sve to poezija ne skraćuje radi prolazne poruke već radi jačeg sjaja.
Primarna stilska odlika u unutrašnjem izlaganju pesme jeste narativna armatura u iskazivanju refleksivnih samoispitivanja i citirane sintaksički uobličene dijaloške mikrostrukture.
Odmereno i promišljeno sledeći govorni idiom Banata, Vlahović pobeđuje i patetiku, i uopštavanje i neubedljivi, čulni ili autopoetički citat. Posebno su uzbudljive one metatekstualne nijanse gde se o sopstvenoj bolesti ne govori kao antropocentričnoj verziji dvojnika-sagovornika već se uz molitvu i drhtanje, ali elegantnom suzdržanošću, iz malog potkožnog u veliki spoljni zavičaj, borba i ozdravljenje transformišu u iskaz i razrešenje u kom se ljudsko, duhovno, čulno i snovoliko, izbavljeno od bespogovornosti tegoba i bolova, prinosi čitaocu kao ozdravljenje u čitanju i samočitanju.
Bolest je čas opomene, vest sa svešću da telo nije samo, da nam slike, najrođeniji porodični događaji i praznici, neće proteći ako ih poezija ne zamrzne mrazom identifikacije i saučešća, sačuva lepotu i dobrotu od propadanja.
Pesnički postupak Radovana Vlahovića ne poriče činjenice da je život bogat i večan, da su priče sve kraće i kristalnije i da se disanje, čula i govor sjedine s nebeskim senkama u najuzvišenije ozdravljenje – u stih.
Očigledno, Vlahović, natapa liriku kolokvijalnim govorom, dovoljno jasno, da smeškaš se u snu/ simbolima novih slika i time otvara novu šansu, posve narativne poetike, koja ume da bude opasno zavodljiva.
Na momente mi se učinilo, putujući kroz glagoljive sudbine belo zagledanih očiju zalutalih noćnika ravnice, da sam na otvorenom drumu zimskih slika Save Šumanovića.
Bolnički stepenik za kafu i cigaretu, očas se pretvara u malu scenu kišnih reči, a infuzioni kreveti belih soba su životne predstave na stanici, u čijoj čekaonici, na belom jastuku, dotrajavaju i neke već dogođene skretnice naših duša u proviđenju lutajućeg snohvata, jednog Dragoljuba.
Ringišplski se vrte monolozi, u sat, u nepogrešive minute. Zgusnut čitav život u polusnu.
Nenadano, u snohvat, mukama pred očima Zorana Murgića iz Orlovata, vaskrsava slikar Uroš Predić, fini neženja: Za Uroša Predića/ kaže sestri u pet izjutra/ moj novi drug/ iz bolesničke sobe broj tri/ dok mu menja kateter/ sigurno ste čuli/ Bio je najveći slikar/ On se nikad nije ženio/ a ja sam stalno govorio/ Slađa jama nego mama/ Sve sam volo sestro/ a on je bio popovski sin/ i neženja/ Kad je umro pre/ šezdeset godina/ venac sam mu nosio/ sas dve devojke... Murgić zna šorove po selendrama Banata ucelo, kuće po kojima je majstorisao: Kad si iz Miloševa kaže meni/ da ti kažem/ poznajem Pajićove/ od nji sam kupio kombajn/ Poznajem Žeravicine kod nji sam/ opraljo Boš pumpu... Otimanjem od zaborava, poput potopa, šikljaju slike.
I traje ponoćna molitva u bolničkoj sobi broj tri: Svjati Bože, svjati krepki svjati besmertni/ pomiluj nas. Beleži Vlahović, izmak životnog kraja, vagon iz detinjstva bljesne, izjedared zabeli životni drum pred krugom kasarne u Karlovcu, a ispod naslova pesme Na vest o smrti Rače Nešića. Sjajno izvedeno!
Braša iz Melenaca ne spominje bivšu ženu, ali usta su mu puna vranih konja i zemlje arendaške, majstor za teške kamione koji ima isuviše debele prste da bi slovno avanturisao po tastaturi kompjutera.
Bolničkom sobom, tegle se i špartaju atari ravničarskih njiva, sa rodoslovima Karapandžini iz Melenaca. Kao da je, izjedared, sa štafelaja Đure Jakšića, zaišla Mara iz Srpske Crnje, koja voli, izjutra, uz kafu, duvaniti. Selidbe i zanati, ženidbe i udadbe, unuci, snahe i zetovi, kumovi i komšije, a tek begeš u fantazmagoričnoj pesmi Tkač iz Lazareva, sa istoričeskim zapletima: A jedna njena koleginica novinarka/ sa radija uzjašavši begeš u nastupu/ raspoloženja i veselja vikala je glasno/ da preglasa muziku i pesmu/ Radovane, kupi mi begeš da poletim/ Radovane, kupi mi begeš da poletim/ I kupio bih da sam imao tog trenutka/ para kod sebe/ U sećanju mi je jedino ostao bljesak/ njene kao izvajane butine u najlon čarapi/ i moja priča sa Oljom dok je ona pila/ belo vino Krokan iz čaše sa visokom/ nogom a ja klasičnu Koka kolu. Kakva lumperajka, Piter Brojgel ucelo.
Čitav život ograđen carstvom lekovitog bilja. Svetlom kamilicom otvara kućnu kapiju širom, Ferenc iz Jazova.
Beli stolnjak i u sumraku svetli. Bele lađe bolničkih kreveta. Onako, usputno, na bolničkom stepeniku, uz kafu i cigaretu, Đuka, žena nalik tenku, nežno pripoveda kako je upoznala muža Atilu iz Tobe, dok Doktor Obradović, vizitirajući bolesnike, pevuši Kako je lepo videti te opet.
Vlahović je stihovima smirio i neke lične, životne uragane, sažeo otpusne liste sa imenima lica, stvari sa događanjima, sve sa slikama koje smo poneli iz rodnih kuća, sa taloga širokih njiva nad kojima su utvare belo cvetalih bagremova. Vlahović je, da ne okolišam, ispisao prisnu melem knjigu za laku noć i lagano zemljosanu suzu u osmehu.
Obično se u ovakvim prilikama pribegava mnogim poštapalicama (najpre ime i prezime autora, pa godina rođenja, pa lična i društvena karta, pa pripadnost, pa dela, pa kritika...) na koje ode dobar deo teksta... Zato ću ja, brže-bolje, da popišem Vlahovićeve pesničke knjige, sa napomenom da je Radovan i kratkopričac, i romansijer, i filmadžija, i bezmalo prosvetitelj u svom selu, Banatu i dobrom delu Vojvodine, pa priređivač knjiga, pa izdavač, pa utemeljitelj kulurnih i pesničkih manifestacija, i okoreli fejsbukovac festivalski, i dnevničar / hroničar, i najpre avanturista, pardon, neozenitista itd., 20 (plus osam) knjiga, otac i tu ćemo, ipak, da stanemo jer nećemo da Bolesnička soba broj 3 čeka, kao kakav nevoljni pacijent, poput onog Vlahovića što je u ciglo tri nedelje preležao tri demona u bolnici zrenjaninskoj... o čemu je ostavio trag...
Dakle (dokle?) poezija: Knjiga pastira(1998), Moj Gospode (2005, dopunjeno izdanje 2009), Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski (2009), Moj san je stvarnost (2012).
To bi bio popis koji bi svako mogao da sačini, a poneko bi se eventualno upustio da utvrdi vrednosni poredak knjiga pre no pređe na citate... Ovaj pisac, i u ovom pričitavanju, misli i tumači drugačije.
Najpre ću utvrditi poetičku prirodu ovih knjiga i predložiti mrežu njihovih poetičkih veza, pripremivši teren za novu pesničku knjigu (Bolesnička soba broj 3) koju ovim putem predlažem za objavljivanje. I ne samo to.
Najpre – ovo: I ne samo To.
Knjiga pastira: prirodno = moralno = Božje
Moj Gospode: Božje = moralno = prirodno
Večernji akt...: estetsko = prirodno = Božje
Moj san je stvarnost: prirodno = estetsko = Božje
Bolesnička soba broj 3: Božje = moralno = prirodno
Svet se u Bolesničkoj sobi broj 3 deli na pacijente i ostatak banatskog sveta. Tampon ili katalizator je Radovan Vlahović jer je pesnički subjekat sav stao u njegovu nestrpljivo nasrtljivu senku.
Da vidimo njegove alibije, pardon, nepoetske alibije gde se vidi utekstovan naum pisca:
Br. 1 - indirektni
Da, lako je uočiti da je reč priča potisnula reč pesma.
I ovlašnim uvidom u Sobu broj 3 vidimo da pesmopričanje dominira, odnosno, da sve vrvi od namerno nepoetskih izveštaja (sa lica mesta, iz otvorene rane, iz zahuktalih sudbinskih priča pacijenata...). To je, prevashodno, poetsko sredstvo ove knjige koja je ponovo pred vama.
Lepa novost je i Pušionica (mesto gde bolesnici puše?!), mesto odakle – kad se raziđe dim – ostaju gole i uzbudljive ljudske priče. Trećina pesmopriča otud potiče.
Još je lepša literarna novost, da trudnice pred porođajem rado svraćaju u dimnionicu da ostave svoje priče. Ako se kao čitalac ne varam, to nije slučajnost - dva tri puta. Više nego dovoljno.
p. s.
Molim Izdavača da pristupi – bez odlaganja – štampanju ove upotrebljive, sabirne, vapajuće, a našomukne knjige!
Boluje sve bolesti sveta.
Od njegovog nastanka, od dana prvog. Zanavek.
Sve i svačije bolesti su njegove. Svaka je reč, za pesnika, bolesnički vapaj: od prvog udaha novorođenčeta do poslednjeg ropca umirućeg. Samo su im imena, likovi, vremena i mesta, naizgled, drugačija. To je varka čula u ovom životu. Baš kao i sve drugo.
Ovaj život je bolest koja mora da se odboluje da bi smo se, kroz neopisive bolove i patnju, rodili zauvek, za život večni, za život pravi, neprolazni. Za tamo gde bolesti, stradanja, bolova i gde patnje i kraja nema...
Ako meni ne verujete, jer to ničim i ne zaslužujem, verujte Radovanu.
Čitajte ovu knjigu onoliko puta dok ne shvatite da je ona lek za ovaj nagoveštaj života.
U koji se ulazi kad se ovde prebole sve bolesti, kad se odbole sve boljke, kad otkucaju sva srca...
Verujte mi, Radovan Vlahović nije pesnik.
Radovan Vlahović je lekar koji leči od ovog života i vodi Vas u život večni.
Najnovija knjiga pesama, ovog zrelog i samosvojnog pesnika, pod naslovom Bolesnička soba broj 3, versički artikuliše i invocira ne samo temu već i psihopoetički status pojedinca u (sopstvenoj) bolesti i na tragu je onih ostvarenja u savremenoj srpskoj poeziji koja čine dela Stevana Raičkovića Pesme o crnom Vladimiru, ili, pak knjige Adama Puslojića, Miloša Komadine, Milana Đorđevića, Enesa Halilovića. Bez okolišanja se može konstatovati, da su savremeni srspki pesnici, vrlo ubedljivo ali i originalno, znali da se nose s temom bolesti, u stilsko značenjskoj konstektualizaciji u rasponu od duboko ličnog pročišćenja do različitih, učitanih ili transponovanih analogija – od antike do angažovanog verizma.
U tom smislu, obeležje pesničkog postupka Radovana Vlahovića jeste, pre svega, jezičko fenomenološko pronalaženje egzistencijalnih, pojedinačnih ili kolektivnih ishodišta sudbine, u spoljnom predelu Banata, ali i u duši dubokoj, a rečitoj intimi, njegovih životnih aktera i podnosilaca.
Vlahović veoma uspešno i sugestivno prepliće lirsko ispovedne mikro reportaže i životne krokije bolesnika pod istim krovom i između zajedničkih zidova, tegoba i okolnosti.
Tako pesnik upečatljivo i vešto prevazilazi sveosećajući ili sveznajući karakter lirskog promotera tamnoeksluzivnog okruženja i ne podupire ni jednosmerni lirski komentar, ali ni neselektivnu zbirku semantičkih stereotipa.
Likovi, pacijenti, razgovori i ubedljiv koncentrat životne priče „smešteni” u, ponekad epifanijska, otktrića o egzistencijalnim ikonama opstanka i borbe za život, ovom su pesničkom pismu obezbedili bogat, polivalentan tretman poetičkog istraživanja. Samo u dvema pesmama, Pred zoru u bolesničkoj sobi broj 3, i Jesenja molitva prisutan je invociran introspektivni tretman sopstvenog iskušenja, a sve ostalo su versički intrevjui koji kao da se, u punom sjaju i poetičkom dignitetu, prikazuju pred mukom i neizvešnošću, bolom i beznađem, stvarnošću ili sećanjem. Kao u paradigmatičnoj metasimbolici aseptične medicinske klisure ovde su, s jedne strane oni koji se bore i nadom i voljom, snagom i snom, protiv sopstvenog kraja i nestanka, uglavnom, osenčenog ishoda, ali tu su, s duge strane i porodilje, nositeljke, stvarne s obeležjima i navikama, pričom i povredama ali misijom koja se završava rođenjem deteta. Teku priče sobnih kolega, slučajnih sagovornika u skrovištu za pušenje, replike osoblja i himere iz teških nesanica, sve to poezija ne skraćuje radi prolazne poruke već radi jačeg sjaja.
Primarna stilska odlika u unutrašnjem izlaganju pesme jeste narativna armatura u iskazivanju refleksivnih samoispitivanja i citirane sintaksički uobličene dijaloške mikrostrukture.
Odmereno i promišljeno sledeći govorni idiom Banata, Vlahović pobeđuje i patetiku, i uopštavanje i neubedljivi, čulni ili autopoetički citat. Posebno su uzbudljive one metatekstualne nijanse gde se o sopstvenoj bolesti ne govori kao antropocentričnoj verziji dvojnika-sagovornika već se uz molitvu i drhtanje, ali elegantnom suzdržanošću, iz malog potkožnog u veliki spoljni zavičaj, borba i ozdravljenje transformišu u iskaz i razrešenje u kom se ljudsko, duhovno, čulno i snovoliko, izbavljeno od bespogovornosti tegoba i bolova, prinosi čitaocu kao ozdravljenje u čitanju i samočitanju.
Bolest je čas opomene, vest sa svešću da telo nije samo, da nam slike, najrođeniji porodični događaji i praznici, neće proteći ako ih poezija ne zamrzne mrazom identifikacije i saučešća, sačuva lepotu i dobrotu od propadanja.
Pesnički postupak Radovana Vlahovića ne poriče činjenice da je život bogat i večan, da su priče sve kraće i kristalnije i da se disanje, čula i govor sjedine s nebeskim senkama u najuzvišenije ozdravljenje – u stih.
Bečkerek, mart 2014. Radivoj Šajtinac
TREĆA BOLNIČKA SOBA
Jesen, u slutnji rumenog lišća vinograda traje i kada se sklopi poslednji šum stranice sa stihovima izrečenog šapata Radovana Vlahovića, u listanju. Čežnja za svitanjem u pletivu minulog vremena, blaženo šmekerski je, reklo bi se, u punom dahu iskazana, i traje li traje.
Očigledno, Vlahović, natapa liriku kolokvijalnim govorom, dovoljno jasno, da smeškaš se u snu/ simbolima novih slika i time otvara novu šansu, posve narativne poetike, koja ume da bude opasno zavodljiva.
Na momente mi se učinilo, putujući kroz glagoljive sudbine belo zagledanih očiju zalutalih noćnika ravnice, da sam na otvorenom drumu zimskih slika Save Šumanovića.
Bolnički stepenik za kafu i cigaretu, očas se pretvara u malu scenu kišnih reči, a infuzioni kreveti belih soba su životne predstave na stanici, u čijoj čekaonici, na belom jastuku, dotrajavaju i neke već dogođene skretnice naših duša u proviđenju lutajućeg snohvata, jednog Dragoljuba.
Ringišplski se vrte monolozi, u sat, u nepogrešive minute. Zgusnut čitav život u polusnu.
Bogdan je kratko ošišan/ i brije se dva puta nedeljno u iščekivanju sudnjeg dana iznevereno samotan: Žena ga je ostavila/ jer je drugu pozajmio pare/ koje nije vratio/ a u međuvremenu je umro/ Bogdan nije otišao kod njegove/ udovice, braće i dece/ da traži pare nazad/ Ženu je to naljutilo/ i izbacila mu stvari iz kuće.
Nenadano, u snohvat, mukama pred očima Zorana Murgića iz Orlovata, vaskrsava slikar Uroš Predić, fini neženja: Za Uroša Predića/ kaže sestri u pet izjutra/ moj novi drug/ iz bolesničke sobe broj tri/ dok mu menja kateter/ sigurno ste čuli/ Bio je najveći slikar/ On se nikad nije ženio/ a ja sam stalno govorio/ Slađa jama nego mama/ Sve sam volo sestro/ a on je bio popovski sin/ i neženja/ Kad je umro pre/ šezdeset godina/ venac sam mu nosio/ sas dve devojke... Murgić zna šorove po selendrama Banata ucelo, kuće po kojima je majstorisao: Kad si iz Miloševa kaže meni/ da ti kažem/ poznajem Pajićove/ od nji sam kupio kombajn/ Poznajem Žeravicine kod nji sam/ opraljo Boš pumpu... Otimanjem od zaborava, poput potopa, šikljaju slike.
I traje ponoćna molitva u bolničkoj sobi broj tri: Svjati Bože, svjati krepki svjati besmertni/ pomiluj nas. Beleži Vlahović, izmak životnog kraja, vagon iz detinjstva bljesne, izjedared zabeli životni drum pred krugom kasarne u Karlovcu, a ispod naslova pesme Na vest o smrti Rače Nešića. Sjajno izvedeno!
Braša iz Melenaca ne spominje bivšu ženu, ali usta su mu puna vranih konja i zemlje arendaške, majstor za teške kamione koji ima isuviše debele prste da bi slovno avanturisao po tastaturi kompjutera.
Bolničkom sobom, tegle se i špartaju atari ravničarskih njiva, sa rodoslovima Karapandžini iz Melenaca. Kao da je, izjedared, sa štafelaja Đure Jakšića, zaišla Mara iz Srpske Crnje, koja voli, izjutra, uz kafu, duvaniti. Selidbe i zanati, ženidbe i udadbe, unuci, snahe i zetovi, kumovi i komšije, a tek begeš u fantazmagoričnoj pesmi Tkač iz Lazareva, sa istoričeskim zapletima: A jedna njena koleginica novinarka/ sa radija uzjašavši begeš u nastupu/ raspoloženja i veselja vikala je glasno/ da preglasa muziku i pesmu/ Radovane, kupi mi begeš da poletim/ Radovane, kupi mi begeš da poletim/ I kupio bih da sam imao tog trenutka/ para kod sebe/ U sećanju mi je jedino ostao bljesak/ njene kao izvajane butine u najlon čarapi/ i moja priča sa Oljom dok je ona pila/ belo vino Krokan iz čaše sa visokom/ nogom a ja klasičnu Koka kolu. Kakva lumperajka, Piter Brojgel ucelo.
Čitav život ograđen carstvom lekovitog bilja. Svetlom kamilicom otvara kućnu kapiju širom, Ferenc iz Jazova.
Beli stolnjak i u sumraku svetli. Bele lađe bolničkih kreveta. Onako, usputno, na bolničkom stepeniku, uz kafu i cigaretu, Đuka, žena nalik tenku, nežno pripoveda kako je upoznala muža Atilu iz Tobe, dok Doktor Obradović, vizitirajući bolesnike, pevuši Kako je lepo videti te opet.
Vlahović je stihovima smirio i neke lične, životne uragane, sažeo otpusne liste sa imenima lica, stvari sa događanjima, sve sa slikama koje smo poneli iz rodnih kuća, sa taloga širokih njiva nad kojima su utvare belo cvetalih bagremova. Vlahović je, da ne okolišam, ispisao prisnu melem knjigu za laku noć i lagano zemljosanu suzu u osmehu.
U Novom Sadu, 13. marta 2014. Milutin Ž. Pavlov
KRATKA DIJAGNOZA, A POETIČKA
1.
Obično se u ovakvim prilikama pribegava mnogim poštapalicama (najpre ime i prezime autora, pa godina rođenja, pa lična i društvena karta, pa pripadnost, pa dela, pa kritika...) na koje ode dobar deo teksta... Zato ću ja, brže-bolje, da popišem Vlahovićeve pesničke knjige, sa napomenom da je Radovan i kratkopričac, i romansijer, i filmadžija, i bezmalo prosvetitelj u svom selu, Banatu i dobrom delu Vojvodine, pa priređivač knjiga, pa izdavač, pa utemeljitelj kulurnih i pesničkih manifestacija, i okoreli fejsbukovac festivalski, i dnevničar / hroničar, i najpre avanturista, pardon, neozenitista itd., 20 (plus osam) knjiga, otac i tu ćemo, ipak, da stanemo jer nećemo da Bolesnička soba broj 3 čeka, kao kakav nevoljni pacijent, poput onog Vlahovića što je u ciglo tri nedelje preležao tri demona u bolnici zrenjaninskoj... o čemu je ostavio trag...
Dakle (dokle?) poezija: Knjiga pastira(1998), Moj Gospode (2005, dopunjeno izdanje 2009), Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunđerski (2009), Moj san je stvarnost (2012).
To bi bio popis koji bi svako mogao da sačini, a poneko bi se eventualno upustio da utvrdi vrednosni poredak knjiga pre no pređe na citate... Ovaj pisac, i u ovom pričitavanju, misli i tumači drugačije.
Najpre ću utvrditi poetičku prirodu ovih knjiga i predložiti mrežu njihovih poetičkih veza, pripremivši teren za novu pesničku knjigu (Bolesnička soba broj 3) koju ovim putem predlažem za objavljivanje. I ne samo to.
Najpre – ovo: I ne samo To.
Knjiga pastira: prirodno = moralno = Božje
Moj Gospode: Božje = moralno = prirodno
Večernji akt...: estetsko = prirodno = Božje
Moj san je stvarnost: prirodno = estetsko = Božje
Bolesnička soba broj 3: Božje = moralno = prirodno
2.
Svet se u Bolesničkoj sobi broj 3 deli na pacijente i ostatak banatskog sveta. Tampon ili katalizator je Radovan Vlahović jer je pesnički subjekat sav stao u njegovu nestrpljivo nasrtljivu senku.
Da vidimo njegove alibije, pardon, nepoetske alibije gde se vidi utekstovan naum pisca:
Br. 1 - indirektni
Ferenc je voleo da priča jer je dugo čekao
da mu malo bol odumine i da ima sagovornika
koji poznaje naše muke u Banatu
(iz pesme Ferenc iz Jazova)
Br. 2 – direktni
A ja sam opet pisac koji sam
ima sklonost da piše i da priča
neobične priče koje liče
na realnost
(izvadak iz pesme O lekovima)
Br. 3 – pomešan: nek ga potraži nestrpljivo-nasrtljivi čitalac.
Da, lako je uočiti da je reč priča potisnula reč pesma.
I ovlašnim uvidom u Sobu broj 3 vidimo da pesmopričanje dominira, odnosno, da sve vrvi od namerno nepoetskih izveštaja (sa lica mesta, iz otvorene rane, iz zahuktalih sudbinskih priča pacijenata...). To je, prevashodno, poetsko sredstvo ove knjige koja je ponovo pred vama.
Lepa novost je i Pušionica (mesto gde bolesnici puše?!), mesto odakle – kad se raziđe dim – ostaju gole i uzbudljive ljudske priče. Trećina pesmopriča otud potiče.
Još je lepša literarna novost, da trudnice pred porođajem rado svraćaju u dimnionicu da ostave svoje priče. Ako se kao čitalac ne varam, to nije slučajnost - dva tri puta. Više nego dovoljno.
p. s.
Molim Izdavača da pristupi – bez odlaganja – štampanju ove upotrebljive, sabirne, vapajuće, a našomukne knjige!
Pričitavao: Miljurko Vukadinović
ŽIVOT – BOLEST OD KOJE SE OZDRAVI ZA VEČITO
Pesnik je, u ovom životu, neizlečivi bolesnik.
Boluje sve bolesti sveta.
Od njegovog nastanka, od dana prvog. Zanavek.
Sve i svačije bolesti su njegove. Svaka je reč, za pesnika, bolesnički vapaj: od prvog udaha novorođenčeta do poslednjeg ropca umirućeg. Samo su im imena, likovi, vremena i mesta, naizgled, drugačija. To je varka čula u ovom životu. Baš kao i sve drugo.
Ovaj život je bolest koja mora da se odboluje da bi smo se, kroz neopisive bolove i patnju, rodili zauvek, za život večni, za život pravi, neprolazni. Za tamo gde bolesti, stradanja, bolova i gde patnje i kraja nema...
Ako meni ne verujete, jer to ničim i ne zaslužujem, verujte Radovanu.
Čitajte ovu knjigu onoliko puta dok ne shvatite da je ona lek za ovaj nagoveštaj života.
U koji se ulazi kad se ovde prebole sve bolesti, kad se odbole sve boljke, kad otkucaju sva srca...
Verujte mi, Radovan Vlahović nije pesnik.
Radovan Vlahović je lekar koji leči od ovog života i vodi Vas u život večni.
Živica Brusin,
privremeni teški bolesnik na svakodnevnom umoru.
privremeni teški bolesnik na svakodnevnom umoru.
