Što sam stariji sve više sebi ličim na ogledalo u koje tuku moćni reflektori znanja uvek nove teorije književnosti. Međutim, imam utisak da ih ne primam u sebe, već se one odbijaju i vraćaju nazad onima koji su mi ih poslali.
Moderna književnost je u treći milenijum ujahala na belom konju akademizma, koji je nametnuo da takmičarski i sportski duh ovlada njome. Svi streme ka vrhovima. To je prokletstvo koje se prometnulo u svakodnevicu umetnika. Ja ne umem da se takmičim. Teško prihvatam i nove teorije i znanja, koja mi se nameću sa svih strana, o tome kako bi trebalo pisati u modernoj književnosti.
Mora da sam mnogo težak čovek kad zavaljen na pašnjaku svevremenosti onako spokojno pratim mnoge na putu ka vrhu i dočekujem ih dok se sunovratno spuštaju dole.
Možda je u pitanju moja večita samobmana da su život i Bog na mojoj strani i da oni nikada ne izlaze iz mode.
