Za psa kažu da je najbolji čovekov prijatelj i ja verujem da su ljudi koji to govore u pravu. Taj odnos i vezanost između čoveka i psa traje hiljadama godina. Ne zna se ko je kome bio više potreban, da li psu čovek ili čoveku pas, u onim davnim vremenima, pa i danas u eri urbanizacije i postmodernog života. Jedino što su se u poslednje vreme i psi našli na meti selekcije gentičara, tako da se strogo vodi računa o rasama, o ishrani i nezi, a oni su još dobili taj tako čudni naziv - kućni ljubimci. U mome detinjstu toga nije bilo. Tek u nekim knjigama, filmovima i početkom emitovanja televizijskih programa počeo sam da se srećem s tim nazivom za pse. Psi su u trećem milenijumu počeli da stiču legitimno pravo da borave u kućama i stanovima dok je to ranije bila privilegija samo bogatih i mislilo se pomalo nastranih. Naše paorsko poimanje nikako nije moglo da se pomiri sa time da neko drži psa u kući i da ga hrani posebno, a pogotovu da ga kupa šamponima i izvodi napolje na ulicu da obavi veliku i malu nuždu. Ali vremena su se promenila i psi su postali redovni članovi mnogih porodica. Oni jedino što ne umeju da govore, ali svojim umiljavanjem i psećim gestovima komuniciraju sa ukućanima.
Moja porodica je, od kad znam za sebe, uvek imala psa u dvorištu i mačku na tavanu. A ja ću u ovoj priči pokušati da se setim svih pasa koje pamtim još iz detinjstva pa do današnjih dana. Ne znam da li me je uhvatila nostalgija pošto poslednjih godina ne držim psa, od kad je auto udario moju kerušu Čigru, koja je bila pulinka, bila je suštena i koja je nakon toga uginula. Ispričaću vam omaž priču o svim psima koji su se davno upokojili i koji su svakako imali veliki značaj u mome dečačkom životu i odrastanju, a i docnije kad sam već postao odrastao i zreo čovek.
***
Šarić je prvi pas kojeg se sećem iz ranog detinjstva. Bio je nizak, bucmas sa crnobelim šarama po čitavom telu po kojima je i dobio ime. Svi ukućani su ga voleli, a on je bio obični avlijaner dovoljno blag da zaradi poverenje kod mog dede, ali i dovoljno vredan da zalaje i javi kad neko nepoznat dođe u dvorište. Šarić je retko bio vezivan lancem i nikada nije lutao po komšiluku. Obično je ležao u šupici za ogrev kraj letnje kujnice i odatle je motrio na avlinska vrata. Nikada nije lajao bez veze i na one koje poznaje i koji svakodnevno ulaze u naše dvorište, ali ako bi se neko nepoznat pojavio, ustajao bi sa svoga mesta i kretao u susret njemu nepoznatoj osobi i lajao. Ali ne agresivno da je napadao, već dovoljno glasno da ukućanu čuju da on javlja da neko dolazi i da izađu iz kuće. Nikada nije dirao našu živinu niti je napadao kvočke sa pilićima koje su se od ranog proleća puštale po dvorištu da kupe mrvice i ostatke hrane i zrnevlja, i da vode piliće do đubreta, i da ih uče da čeprkaju i da jedu crviće koji se tamo nalaze. Kad su otac i deda namirivali stoku, on je ponosno od ranog jutra išao za njima sve jednako mašući svojim kitnjastim crnim repom.
Bile su to šezdesete godine kad je u selo stigla struja, a voda se još uvek vadila iz kućnog bunara. Neke porodice su imale đermove u dvorištu, međutim, moj otac ih nije voleo jer mu je bilo dugo da na šibu izvlači vodu, već je odmah kod oseka imao jednu kofu sa štranjkom koju je artističkom veštinom ubacivao u bunar vadio je vodu i presipao u druge dve kante i nosio konjima, marvi, ovcama, svinjama i živini vodu. I svo vreme dok je išao sa kofama, Šarić je ponosno trčkarao za njim. A kad je stigao vodovod i kad smo dobili česmu, onda je Šarić pratio kako oca kad namiriva stoku tako dedu, jednako veselo kao da kaže: Ja sam tu, spreman na zapovest, samo kažite šta trebam da uradim.
Samo jedne godine se sećam da je Šarić bio vezan kod avilnskih vrata i to kad se desila svinjska šap u selu. Te godine naša porodica je imala preko pedest svinja u tovu. Iz straha da nam neki nepoznati ljudi ne unesu bolest, deda i otac su se odlučili za preventivne mere i to da nam čitava kuća bude kao u karantinu ili pod opsadom. Vrata od dvorišta su zaključavana, a odmah kraj njih je stavljena des-barijera sa vrećama i slamom koje su bile natopljene u vodi rastvorenom masnom sodom, tako da je svako ko je ulazio u dvorište morao da obriše noge u masnoj sodi zbog dezinfekcije. Tih dana Šarić je bio vezan na lanac odmah do avlinskih vrata. U kući je vladao poseban nemir i strah, jer su do nas dolazile vesti da su mnogim ljudima svinje koje su bile zaražene tom opakom bolešću ubijane i odnošene kamionima tamo negde, na neku kafileriju. Deda je često sedeo pred kućom i jedio se, jer smo te godine po prvi put imali toliko ranjenika i to gotovih, pred iznošenje, za prodaju odhranjenih i uhranjenih. Do usta da dovedeš pa ti ih poubiju. Ponekad je izlazio na ulicu i tamo na ćošku vodio razgovore sa ljudima, a kad je dolazio kući samo je govorio kako su tom i tom su poubijali toliko i toliko svinja. Država je govorila da će seljacima biti data naknada za obolele i pobijene svinje, ali seljaci nisu verovali, jer su znali da se državi može kako ona hoće i kako joj kad odgovara. Oni u državi su često skloni da obećaju, a da ništa od obećanog ne urade, govorilo se.
Naša kuća je po prvi put od konfinkacije imala svojim sredstvima toliko uhranjeh svinja spremnih za prodaju. Svakako da bi šap značio krah i gubitak kapitala koji je godinama vrednim i marljivim radom kupljen i čuvan. A onda je otac, vrativši se iz Zadruge, doneo vest koju mu je jedan od vetrinarskih bolničara, onako podnapit, rekao da su veterinari ti koji prosto šire i prenose bolest od kuće do kuće, a da je ustvari šap samo izgovor, jer država u planskoj privredi nije znala šta da uradi sa tržišnim viškovima svinja. I deda je sa ocem doneo odluku da tih dana kad su najmasovnija ubistva svinja bila u selu, da ni vetrinare ne pušta u kuću, čak su i meni branili da idem u školu, govorili su da će me opravdati kod učiteljice. Tako je i bilo, a sećam se da je jednom prilikom doktor Kening zajedno sa verinarskim bolničarima došao na naša vrata u želji da ide da prekontroliše zdravstveno stanje naših svinja kad se deda isprečio pred njega. Samo preko mene mrtvog, govorio je. Nejdi mi u aviju, i još je podviknuo: Šarić, drž ga. Šarić je zalajao, ali ovi nisu ustuknuli. Jedan bolničar je krenuo nogom da udari Šarića na šta se ovaj razbesneo. Šarić je bio tih i blage naravi i sve je mogao da trpi: i da kvočka čeprka oko njegove glave dok drema, i da se pilići penju na njega, i da mu ja ponekad kao gospodskom keru pravim ogrlice, ali nije voleo da neko diže ruku na njega. I što je bolničar bio agresivniji, Šarić je još ljuće krenuo na njega sve dok mu je lanac dozvoljavao, prosto je hteo se pokida sa lanaca koliko je lajao. Sada, kad se sećam tog trenutka, vidim da je on imao prosto instiktivnu dedinu projekciju u sebi da su veterinari opasnost i da su neprijetelji naše kuće i naše porodice i da se osetio pozvanim da je brani. Doktor Kening je pretio dedi da će ga prijaviti i da će ići kod sudije za prekršaje i možda i u zatvor, ali deda je bio odlučan i nije ih primio u dvorište. Docnije je govorio: Ja bih moje odrobovao, ali oni neće baciti moju muku kroz prozor. Jedared su to već uradili kad su nas konfiskovali, sad im neću dati.
Ubrzo posle tog nemilog događaja, opšta opasnost je prošla, krenuli su utovari stoke i mi smo naše svinje prodali, a Šarić je bio pušten sa lanca i jednako ponosno i dostojanstveno se šetkao dvorištem, blag i trpeljiv, kao što je oduvek i bio.
