Iskrenost retko kada i malo kome prija. Ona oslobađa dušu sekreta nagomilanih misli koje nas guše. Ispljunemo istinu i osetimo olakšanje, a odmah nakon toga se i pokajemo, jer ona često srami i nas same i one kojima smo je sasuli u brk.
U preobraženjsko jutro, sabriram život i sva pregnuća u njemu i uviđam varljivost trenutaka spoznaje nekih istina kako kod sebe tako sveta u kome živim.
Poučen neprijatnostima koje za sobom javno izgovorene istine povlače, odlučio sam da samo blago izlamentiram nad varljivošću tog trenutka spoznaje.
Život nas uvek hipnotički privlači i u svemu što ga čini želimo da učestvujemo, a pogotovu u spoznaji onih istina kad se podvuče crta i kad poželimo da sumiramo rezultate življenja i istina koje smo spoznali i prećutali ih.
Ponekad mi se učini da je zbir tih svih životnoh spoznaja istina nalik na jedan ogromni balon koji je vreme probušilo, a iskustvo prilagođavanja prizemilo, balon koji je onako smežuran, izduvan odbačen poput prljave krpe na pod i pločnik po kome gazim zajedno sa drugim ljudima i ne obazirući se na svetost trenutka koji ih je izrodio.
