Voliš lepa ljubavna pisma. I čekaš ih svakodnevno. Ona ti ponekad, kad stignu do tebe, makar kao tekst literarni ulepšaju dan. Žena si koja voli reči. Glas te moj opija. Boja njegova i bariton sa kojim izgovaram i upućujem ti pojedine reči su nalik poeziji. U tebi se on pretvara u milovanje koje vodi čulnom uzbuđenju iz kog izlaziš kao ptica nahranjena ljubavlju. Ponekad i poletiš sa vetrom u neka svoja iracionalna i duboka nebesa. Odana si mi rečima, delom i životom. Kiptiš emocijama, a ne pokazuješ ih uvek. One su tvoj smisao iz kog izlaziš trijumfalno kao ratnica svakodnevlja. Ja umem biti zahvalan na ljubavi koju mi odašilješ i kad ništa ne govoriš. Ona mi prija i kad na dosadu liči. Mada ja nekada i ne stignem emotivno da odgovorim pismom na sve one nevidljive i nežne reči koje mi upućuješ u svojim mislima. Ali ih osećam i duboko proživljam tek kad se oslobodim, bar na tren, služenja drugima i uputim se na one koji me iskreno vole. Onda se se setim svih metafizičkih vibracija koje su do mene doprle na javi i u snu. Poželim da se sve preobrazi u čulnost koja je realna potvrda savršenstva ljubavi. Tu počinju moje nevolje, jer sam okovan sudbinom izvršioca Božanskog promisla koji je odredio moj životni put i dok me služi telo dao mi da odradim njegov zemaljski deo. Tvoja ljubav mi znači mnogo. Ja na nju reagujem i kad ništa ne odgovaram na tvoja pisma. I vraćam ljubav snažnim fleš bekovima od kojih se ponekad zemlja trese.
Tada, kao i sada, sam tvoj i samo tvoj božanski instrumet koji na svaku tvoju misao na svaki tvoj dodir odgovara savršenom i čistom emocijom, baš onakvom kakvu oduvek priželjkuješ. O tome da nas je sudbina spojila još pre naših rođenja i to da i nakon smrti ostajemo zajedno kao dva bića koja su zagrljena i stopljena u besmrtnu žudnju radosti u beskonačnom neću govoriti. Neka o tome govore vekovi iza nas. Zavek tvoj i samo tvoj Radovan.
