Često srećem ljude koji kritikuju moju sklonost da svakodnevno pišem i da isto objavljujem na mom blogu i na fejsu i najčešća zamerka im je kako je to neka vrsta hiperprodukcije, koja u književnom smislu ne vredi puno i da je daleko bolje kad se budući tekstovi više i dublje proživljavaju i da se na njima više radi u smislu da se kontrolišu i da se ne objavljuje sve i svašta što piscu padne na pamet. A onda su mi se pojavili oni koji su zagovornici teorije da oni koji imaju ozbiljne planove u književnosti često imaju po jednog ili dva čitača svojih tekstova kako bi sa više pari očiju videli eventualne greške i pre objavljivanja ih što pre otklonili. Ti isti mi spočitavaju da ne kontrolišem dovoljno svoje tekstove i da oni nekada izađu u književnom smislu nedovoljno rafinirani i pročišćeni i da ja svakako moram imati one koji će pre objavljivanja čitati moje tekstove i ukazivati mi na slabosti.
Naravno da nemam komentar za sve te i takve primedbe, jer ih shvatam kao relikt devetnaestog veka, kad je pisano ručno perom guščijim i kad je objavljivanje knjiga bilo privilegija, a pisanje uzvišena profesija.
Devetnaesti, a i dvadeseti vek su minuli za nama. U vremenu trećeg milernijuma, kad su mogućnosti za pisanje i objavljivanje toliko razvijene i kad je blog ili fejs zamenio obimne beležnice u kojima su pisci pisali sve i svašta, a onda ono izabrano koristili za svoje buduće knjige, dok su se ostaci to jest pabirci iz tih svesaka nakon njihovog života vađeni iz rukopisa i kao crtice, dnevnici ili pak zabeleške objavljivani, kako bi se obnavljala veza sa samim piscem i sa njegovim delom. Mnogi pisci imaju završeno delo i opus, pa onda beleške i crtice deluju kao nešto novo i sveže.
Ovo je vreme kad se, ipak, najviše piše i kad se najviše objavljuje i uprkos svemu, kad se najviše čita. Jer čitamo i kad želimo i kad ne želimo, jer nam se na fejsu to nudi, na netu nam se sa blogova i sajtova nudi. Pisci i čitaoci su umreženi. Pisanjem na blogu i na fejsu, pisac ima ne jednog ili dva čitaoca i korektora svojih tekstova, on ih ima na desetine, a ponekad i na stotine. I za razliku od usporenog i uspavanog prethodnog veka, reakcije su brze i jasne, čiste i efikasne. U toku samog procesa čitanja, čitalac, koji je ujedno i autorov korektor i njegov alter ego, ima mogućnost da direktno daje sugestiju ili primedbu. Sve se, dakle, u ovom novom vremenu odvija munjevitom brzinom. I iz tog razloga ja lično izbegavam način rada koji je bio validan u predhodnim vremenima. Naravno da je kruna svih mojih pisanja knjiga i sigurno je da u knjigu ne idu svi tekstovi koji se objave na blogu ili na fejsu i sasvim je normalno da pre objavljivanja one moraju da prođu kroz uređivanje, recenziranje, lekturu i korekturu koje su ujedno i poslednja čitanja dugih pre objavljivanja. Knjiga je uvek artefakt koji se ostavlja za vremena buduća i zbog toga u njoj mora sve da bude savršeno u onoj meri koliko je to moguće i koliko sami tekstovi i teme to mogu da iznesu.
A sada, samo još da kažem da je pisanje na blogu i na fejsu redovni i svakodnevni trening pisaca i da ako se uputimo na deleki cilj, u potomstvo koje dolazi, svojim knjigama, pisac mora da ima dobru kondiciju, a ujedno i svest da se velika dela i velike knjige ne pišu svakodnevo. One se rode i dese kao nešto što je od Boga dato i što pisac ispisuje kao neki kosmički i nebeski diktat. Naravno, da bi se do tog nebeskog i večnosti vrednog diktata stiglo, mora se trenirati i mora se svakodnevno pisati.
Jer i pisac iz prethodnih milenijuma i pisac iz trećeg milenijuma ima isti imenitelj - pisac, ali se u načinu samog postupka stvaranja oni mnogo ne razlikuju, osim što je produkcija u trećem milenijumu brža, efikasnija i vidljivija. A trening je u svemu tome neizbežan.
