Ovog jutra mi se u glavi mešaju dve planine. Jedna se zove Ararat sa kog je golub odneo maslinovu grančicu Noju dok je sa familijom plovio morima u svojoj barci. A druga je Atos na čiji vrh svaki podviznik i vernik treba bar po jednom da se uspne, kako su mi govorili Raško Prizrenski i Petar Glamočki. Obe su svete, ali kad poželim da kažem Atos, uvek mi se ispreči reč Ararat. Ja sam vernik i povremeno podviznik, ali ne u onoj meri da bih mogao pešice da se penjem na svete vrhove. Ima u meni isuviše puno reči koje traže da ih svakodnevno zapisujem i koje me vezuju za stolicu i kompjuter i čine me čovekom bez fizičke kondicije da planinarim. Mene čini srećnim i kad moji prijatelji osvajaju uvek iznova svete vrhove. Ja ću ih pratiti iz ove ravnice gde se sastavljaju nebo i zemlja i beležiti moje neravnine i vrhove, koji su se tokom godina življenja nakupili i koji se ištu iz mene napolje.
