U popodnevnoj šetnji kraj narandžinog drveta sa mnoštvom plodova, spazio sam, u manastirskom vrtu, kalemljenu ružu i na njoj prekrasni crveni pupoljak. Poželeo sam da ga uberem i ponesem kući za uspomenu, kao i svaki zapadni čovek što uvek želi neki materjalni dokaz mesta i prostora gde je boravio. A onda sam se uzdržao i samo sam ga fotografisao mobilnim i nekoliko minuta stojao kraj njega, divio mu se i odlučio da o njemu napišem pesmu, kao što bi to učinili istočnjački mudraci. Pred pupoljkom Istok i Zapad su se sukobili u meni. Spoznao sam - da je kroz čitav dosadašnji život moja duša težila uzvišenom, duhovnom i nebeskom, a moja čula su vapila za materijalnim i zemaljskim.
Ta dva sveta se teško mire, sukobljavaju se u meni i u silovitim sudarima varniče. Ja te bljeske i munje, kao od Gospoda dato poslušanje, prevodim u reči i jezik i beležim kao svoju duhovnu liturgiju sa željom večnog pomirenja i oboženja.
