Ja sam završio fakultet 1956. godine, a rođen sam 35-te. Sas blizu 22
sam poč’o da radim u školu u Elemir’. Stanovo sam kod baba-tete, a moji su tada još sedili u Kumane. A mi smo se u Kumane doselili iz Kikinde, pa
su nas nazvali kikinđanski. A sad kad živimo u Zrenjaninu, evo
već više od 40 godina, zovu nas kumanački. No, evo
sad ću ti ja ispripovedati kako je sve to bilo u ono dobo.
Ja mlad, a školovan u ono dobo. Ja podnosim molbu Prosvetnom savetu
za zaposlenje, a matamatičar sam u toj struci. A u to dobo se to tražilo, i ja molbu na četir’ mesta. Računam, moje
je da tražim pos’o, a njino je da mi ga daju il’ ne daju. Njima je bila volja, a
još veća je što im je falilo te struke. Računam, završio
sam, mislim i što mu drago. Bilo je to više mesta di
sam mog’o, al’ oni kažu ’Lemir, i eto, ja u ’Lemir.
Di ću šta ću, kod baba-tete i deda-tetka. I dobro, ja
se smestim tamo. Kad je proš’o koji mesec, a plata bila dobra, ja šparam, ćutim, radim, šta ću, a i to mi je struka,
a i od kuće sam otiš’o. Kažem sebi:
– Milerade moraš se starati
nemaš kud.
Baba-teta i deda-tetak su imali vinograd
i voćnjake. Kad dođe jesen, ono vina i rakije šta da ti kažem. Ne rodilo, rodilo te prirodilo. Nismo imali di da
met’emo. Deda-tetak je vol’o vino, a i ja sam. A baba-teta je volela novce. Nije
ona bila džimrija, već tako, k’o
svi vranjevčani, svaki dinar bi za srce da zalepi. A rodom je bila
iz Vranjeva, k’o i moja mati.
A ja, kad dođem iz škole, ono
već krenulo zimsko dobo Sveti Nikola. Deda-tetak izvadi olbu, pa u rernu u vodu. I mi onda coljamo, ne
mlogo, već onako, redovno.
A ’Lemir, ’Lemir pun mladeži, pola lale a pola bosanci, šta da ti kažem.
I tako. Kad jedamput se ja
vratim na stan, a tetak zabrinut.
– Šta je bilo? – pitam ga.
– Eto – kaže on.
– Ona matora očila u Zrenjenin i sve prodala.
– Šta je prodala? – pitam ja.
– I vino i rakiju. Ni za Božić nije ostavila – kaže on.
– Morala je negdi sakriti da ne nađemo – kažem
ja.
– Ko će je znati, – kaže on – ta je vranjevkinja, vole novce
k’o da i’ je njena mati rodila.
– Ništa, tetak moj rođeni, – kažem
ja – nemoj se jediti, imam ja platu pa ćemo se ispomagati. Nemoj se
jediti. Provuć’emo nekako zimu.
Kad prošlo tu malo vremena, evo je teta.
Vidim nešto je narogušena, a marama joj povučena priko očiju k’o da je širma, k’o
suncobran.
– Slušaj derane. – kaže ona meni.
– Slušam. – kažem ja.
– Koliko si ušpar’o novaca?
– Nisam mlogo, – kažem ja – jer kad sam bio u Kumane, dao sam babi i mami, trebalo im, ’lektrika
se uvlači u Kumane pa da i oni uvuku.
– Dobro – kaže ona. – Čula sam od tvoje matere.
– A ja reko’, di si čula?
– Sastale smo se na pijace u Zrenjanin. Ona je nosila sira i pasulja da
proda, pa smo divanile.
– Dobro – kažem ja.
– Nego, evo ovako, daj te novce šta imaš.
– Nisu tu, u dolov sam met’o ispod veša.
– Idi donesi.
Ja odem, donesem.
– Kol’ko tu ima? – pita ona.
– Deset ’iljada – kažem ja.
– Evo ti još dvadest ’iljada da odeš da kupiš, da
se opraviš. Neću da mi ideš makar kako.
I tako odem ja u Zrenjanin u Namu,
kupim 5 beli’ košulja, dvoje cipela, mašnu, lepu neku, štrikanu sa gumom i gotovim
čvorom. Uzmem ja tu sve što mi je falilo, i veša, i odelo, i sve po redu.
Poštom ja, ni kad ću joj vratiti novce. Poštom, ni što baš sve da kupim. Kad je kazala da je razgovarala s mojom materom, valda one znadu šta treba. I tako ja poč’o da se opravljam kako treba. Svaki dan čista košulja,
a ona bela, bela pa uštirkana. K’o sneg se beli. Pa cipele naviksane mož’ se ogledati
u njima. Vidim ja, drukčije me gledu. Uđem u zbornicu, gledu me drukčije.
Na sokaku, vidim, javljadu se. Vidiš, kažu, odelo ne čini čoveka. A sve je nekako drukčije.
Kad jedno veče sastanemo se ja i tetak, ona
negdi otišla.
– Sve je lepo – kaže on, i izvadi
olbu.
– Nije trebala baš sve prodati.
Ovo sam uz’o na veru od komšije, neću moći još dugo. – kaže
tetak.
– Samo do plate da dovučemo, – kažem
ja – posle će biti lakše.
A ono zimsko dobo, kad mene zovu u Zrenjanin, u Prosvetni savet.
– Stig’o poziv, sutra treba Milerade da se javiš. Šta si zgrešio
Milerade? – pita tetka.
– Nisam ništa, ali ako oni kažu da jesam, možda i jesam. Kad te Prosvetni savet zove
to je ko da ideš u komitet, il’ u policiju. Ja mlad, 22 godine. Mislim se, što me zovu? To veče nisam im’o volje ni da se kartam tablića
sa drugovima.
Mi posle postave ostanemo u zbornicu, tamo je fino, toplo, i onda il’ se šahamo, il’ kartamo, il’ igramo domine. Nisam mogo da mislim. Sve mi je igralo pred oči: i kečevi, i kraljevi, i dame.
Tu noć nisam mogo ni da spavam. A odužila se noć k’o čiutsko večernje.
Okrećem se, prevrćem se, ljuštike poda mnom škripu i k’o mozak da
mi par’u. Nekako sam priguro tu noć, a
ujutro u Zrenjanin, u Prosvetni savet. Kažu:
– Odlučeno je da se otvori
narodni univerzitet i večernja škola, i ti da budeš upravnik.
– Eoup! – mislim ja u sebi.
– Upravnik. Jesi l’ vidio, Boga ti, što oni oćedu – mislim se. To je možda neki vigov.
– Dal’ ću ja to moći? – pitam ja.
– Moć’eš, moć’eš, jakako ćeš moći – kažu
oni.
– Mi smo već odlučili da to
budeš ti.
– Gotovo je, – mislim ja – nema
natrag.
– Ne znam, oko je za matamatiku, to sve poznajem i umem, sve to programu...
– Što ne znaš to ćeš naučiti, ono što nisi stručan ti ćeš pitati. Plata će ti biti tolika i tolika.
Eoup. Nisam znao da se i to plaća.
I tako, prihvatim se ja da budem upravnik večernje škole za obrazovanje ostalih.
A ono đaka kolko ’oćeš, ’Lemir je to, lala i Bosanaca kol’ko ’oćeš, a bilo je tu
i stariji ljudi. Kažu, nema kadrova, a mi smo probali da i’ naučimo na brzinu. Država
te plaća, državu moraš i da slušaš.
Radim ja to jedno šest, sedam meseci, otprilike
do Đurđevdana. Kad onda, otvori se kurs za šnajderke, frizerke, majstore
šlosare i šta ti ja znam. Opet mene zovu. Ja šta ću, opet se pri’vatim, di ćeš državi kazati
da nećeš, i tu dobijem još jednu platu. Eoup, sad već tri
plate! Kad opet, posle nekog doba, zovu
me iz Prosvetnog saveta i kažu:
– Ti nećeš više biti u postavi.
Sad ćeš biti zamenik direktora, a Naftagas će da obuči i školuje svoje radnike, pa i tu treba da vodiš.
– Eoup. Dobar – mislim ja.
I naravno, kažu, i to će biti plaćeno. Četvrta plata. Kad novci krenu
na tebe idu kao ludi. Mož’ misliti, ja momak 26 godina, zamenik direktora,
jedan od četiri čoveka u selu. Novci samo pljuštu. Oni sa svi’ strana dolazidu,
a ja se ne branim. Samo primam, nešto malo trošim, a ovo drugo na banku, i slažem pa slažem. Gojim pupušku, gojim i ćutim, i čekam, nešto će se desiti, a još ne znam šta. Moj drug,
momak, isto u to vreme bio direktor i ima kadrovski stan. Sve bilo sređeno, namešteno.
Ja sam još sedio kod tetke i teče. Tetka me prala i vodila računa o meni. Ona je
štirkala košulje, viksala cipele, prala mi veš i sve po redu. A ja, šta da ti kažem.
Samo vodim računa da mi svi poslovi budu u redu, i vodim
računa da se ne pozamerim nikom. A u to vreme sam im’o devojku, Milanka se zvala, učiteljica. Sitna, mrškava, al’ lepa, lepa k’o šta
samo se poželiti može. I još vesela. Baš onako, k’o
čigra.
Čini mi se, idemo na korzo a ja pored nje samo rastim. Rastim, čini mi se da ću u nebo da odem. Kad š njome šetam, odjedared mi se kolac stvori u leđa i ja se ukrutim, prosto tako da
samo glavom šetam k’o ona poslužanica na sat; malo
na jednu stranu tik, vidim ko ide s te strane i učtivo kažem:
– Barveče.
Onda se okrenem na drugu stranu, vidim
ko ide i opet se javim:
– Barveče.
Šta da kažem, to je bilo moje najlepše vreme. Ja četvrti čovek
u selu. Svi te poštuju, plate idu. Ne zameraš se. Ne odgovaraš mlogo. Samo poštuješ
propise i ono što je država kazala. Ne baš država, već
Prosvetni
savet. Ta šta oni odozgore narede, ja sam samo im’o da sprovedem.
Šta sam ja tu mog’o, to i nije bila moja volja. Bilo je tu ko misli
i odlučuje, a moje je bilo samo da vodim računa, da
kontrolišem nastavnike i predavače. A to nije bilo teško jer imali smo plan i program
koji je savet usvojio i kaz’o.
A moj drug direktor, stan njegov kadrovski. A ja njegov zamenik a tako
mlogo pogotovu oni kursista i kursistkinja. Sve su tele nešto da završidu i da više
ne radu paorluk već da se negdi zaposidu i da imu platu.
Stan do podne prazan, a i uveče. Kako se ja i kolega dogovorimo, a mi
onda na smenu primamo i podučavamo one kursistkinje kojim nešto nije bilo jasno.
Mi smo im pomogli da bolje svatidu šta i kako treba da nauču i da položu i da kad
diplomu moru da odedu u bolji život.
E, tu je bilo svega. Da ti ne pričam. Da se ne bi sablaznio evo svati
nas moj brat svati a on je zdravo crkven čovek.
I jedamput bila slava u Kumane, 1 juni. Šatre, muzika, novaca kolko
oćeš, a taj dan su i spomenik mećali tu na trgu. A ja dovodim Milanku naslavu u
Kumane.
Mi na ručak kod mog Bace. A nina svega spremila supe, pečenja, kolača
i sve po redu. Sedimo mi zastal i jemo kad Baca se nakašlje. A ja znam kad se on
nakašlje da je to neki znak. Vidim ja kolko je sati oće Baca nešto da nam kaže.
Prikinem i ja ručak i iziđem zanjim u avliju. Odemo kod konja, a oni vezani za kola.
Bilo vrućina, a i letno dobo nije to bilo ko sad, nego vrućina šta da ti kažem.
On prišo kolima i u lotre im meće neko friško seno daje im ko bajagi da jedu i gleda
me priko lotri. A ja ćutim, šta ću. Vidim da nešto nije u redu.
– Milerade – kaže on.
– Kaži Baca.
– Ko je ovo? pita on.
– Moja devojka – kažem ja.
– Odakle je? – kaže on.
– Iz ’Lemira – kažem ja. – Učiteljica je i radi kod mene u školu. Ima platu, znaš kako sad učiteljice
imaju dobre plate, opet ću ja. Vidim ja da nešto nije u redu čim me Baca tako popreko
gleda. A i ne rastaje mi se od Milanke. Sa šnjome sam vedžbo sve ljubavne veštine.
Di ću je dati iz ruku.
– Slušaj, gle, hej, derane – kaže on – ova tvoja ševa nije za tebe.
Eoup. Mislim ja šta će sad biti. I vesela ma kažem vole me i sluša,
a ima i platu.
– Nije ona prilika za našu kuću. Sitna ona, sitni mi, ta kakvi ćedu unučadi
biti. Ko titinci. Ne – kaže on.
A ja u zemlju da propadnem. Volem Milanku, a oca se bojim. U meni sve
se nešto mulja.
– Milerade – mislim ja – gotovo je, nemaš kud. Baca je kaz’o. Imam ja
novce u to dobo četir’ plate, imam ja pos’o, imam stan, al’ diću priko Bace.
Odemo mi za astal ručamo, a ja bled pa poplašen, k’o opirača.
– Šta je s tatom? – pita Milanka.
–Ništa – kažem ja.
– Brzana dobila karakuš pa se jedim.
I to veče ništa je ne govorim odemo mi malo na slavu i ja Milanku otpratim
kod rodbine njene u Kumane, a ja s mojim drugovima u kafanu.
To veče i tu noć smo popili i polupali svo pivo iz kafane. I dan danas
ne znam kako se ti kumanački birtaši nisu bolje malo spremili. Ja znam to se obično
spremi da pritekne, a ne da nema dosta. A šta je dalje bilo pričaću vam kad se vratim.
Sad idem malo u crkvu, Sveti Nikola je, a kad se vratim sve ću vam kazati. Sve po
redu.
Milorad priča, on se nalazi
na bini, a iza njega se prikazuju slajdovi starih fotografija iz mesta o kojima
on govori. Prikazuju se slike i čuje se muzika, tiha, ali dovoljno glasna da je
publika čuje.
Ovu monodramu, Moj Milerade, mogao bi da glumi Milenko
Pavlov.
– Ja nisam bio ono što se kaže kooptiran, a nisam bio njin čovek baš onako
svim srcem, al’ sam bio zdravo poslušan i veran. Čuv’o sam, što kaže, moju službu
i moje mesto.
A ja ispratio Milanku kod njene rodbine. Oko mene sve veselo. A te godine
se i spomenik postavio. Vole narod da se veseli, a i ja sam bio mlad i vo’lo sam, nije
da nisam, i društvo i muziku, i seše sam volo. A i kad ćeš voleti to sve makar
šta, ako ne onda kad si mlad.
Ja z’astal, u džep novci, oko mene drugovi moji, momci koji su bili
momci, i oženjeni koji su bili oženjeni. Ja volem Milanku, volem sve nji’,
sve mi je lepo, a malko sam tužan, žalostan i pomalo jedak. Tužan što ću se rastati
od Milanke, a jedak što nisam bir’o neku što je Bori po volji.
I tu smo mi pili, čašćavali jedni druge, okrenulo se tu jedno, da kažem,
možda i deset turi, možda i petnajst, sve do pola tri kad je nestalo više pića.
Nisu ugostitelji znali da će slava biti toliko velika. A nisu znali
da će se baš tako trošiti. Znalo se kadgod dok je to bila crkvena slava kako treba.
Al’ sad je, kažu, novo vreme, 62 godina, slava socijalistička, a troši se izgleda još više se troši
nego pre.
Zovem ja kelnera, a sve smo popili oko pola tri.
– Šta imaš? – kažem ja.
– Piva nema – kaže on.
– Ne pitam to – kažem ja – već
šta imaš, pitam ja, šta imaš najviše?
– Kruškovac – kaže on.
– Daj po jedan kruškovac – kažem ja.
Sedimo mi, pijemo, a već kad je. Vidim svirci su već počeli da sprem’u
njine ebge, a još malo će i svanjivati. Moji drugovi sa mnom, oni što
su oženjeni odoše kući. Šta će, žene i’ ček’u.
–Mene više niko neće čekati – mislim ja. – Pa zar je dotle došlo – mislim
ja, da je u dvadesetom veku važno koliki je ko? Nije važno nama – mislim ja. – Važno je, ne bi Baca kaz’o da nije važno kad je važno. Zna on, nije
život od danas do sutra.
– Kelner! – vičem ponovo ja. – Daj nam štogod da popijemo.
Šta imaš?
– Šta vi oćete? Imam mentol.
I tako uzmemo mi mentol, pa posle mentola rum, i kad
na kraj svi se razišli, ostali ja i Števa. Kad sam malko bolje pogled’o, svanulo
već uveliko, ne ovo ono već dan baš zapravo.
– ’Ajdemo Milerade kući – kaže Števa.
– ’Ajdemo Števo – kažem ja.
I krenemo, a ja vidim težak sam, gledam Števu, težak je i on. ’Vatam
se za džep. Gledim di mi je novčanik. Eoup. Vidim tu je. Gledim novce. Eoup. Ima.
Dobar. Dobro je, nisam sve potrošio, a ne mož’ ti to ni potrošiti kad je bilo mlogo.
Četir’ plate, šta ti računaš. Ja mlad, šta ti računaš, novaca dosta, sa svi’ strana
samo stižu. Prosveta je nekad bila majdan. I što ti više drpiš, a ono samo stiže,
stiže. A ti samo vadiš račune, šta kaže Prosvetni savet i samo slažeš, gajiš, gajiš. Ne zameraš
se nikom. Slušaš šta ti kažu i gajiš. Kad ono, da, da se vratim...
Ja i Števa došli kod mene kući. Kad ono nina već ustala, upalila šporet
i već uveliko pristavila fruštuk. Baca namiriva, a ja iz kafane.
Ništa oni meni ne govoru što sam tako kasno doš’o.
– Jesu gladan? – pita nina.
– Nisam – kažem ja.
– ’Ajde, pile moje, da legneš – kaže nina.
– ’Ajde nina – kažem ja.
– Samo polako – kaže nina – pa
ćeš spavati u gostinsku sobu, jer u veliku kujnu, na tvoje mesto spavu naše prije
iz Vranjeva.
– Dobro – kažem ja.
Kad u gostinsku sobu, kad je nina raspravila krevete, a ono sve štrikana
posteljina.
Mi u tu sobu kao dečurlija nismo ni smeli da ulazimo. Ta soba se znalo
za čega je. Tu je stajo štofir što je nina donela. Tu se čuvalo sve ono što je za
blagdan. U šifonjere su stajale blagdašnje stvari od ’stragana.
Kad je nina raspravila krevete, kad je to zamirisalo na uštirkano. A
meni se okreće.
Di ćeš ti, mešo sam piće. Vidim biće zlo.
– Daj nina jedan lavor – kažem ja. – Ako budem povraćao
da ne isprljam.
Ode nina i donese. I ja legnem.
– Kad da te vičem?
– kaže nina.
– Mani me pa kad ustanem – kažem ja.
Kad sam usto’, a ono već pridveče. Ja još pijani’ nego što sam. Umijem
se ja i ćutim. Baca sedi u kujnu. Ćuti. Ćuti Baca, ćutim ja. Prije su se već opravile
i otišle međ’ decu.
– ’Oćeš malko supe da ti ugrijem? – kaže
nina.
– Ne znam da l’ ću moći – kažem ja.
– Samo ti njemu ugrij – kaže Baca.
– Jesi l’ meš’o piće? – kaže Baca.
– Jesam – kažem ja.
– Ta ne valja – kaže on. – Jesi l’ mlogo pušio? – kaže on.
– Jesam Baca.
–Uf, uf, uf – kaže on i jedi se.
Jem ja supe, Baci za Milanku ništa ne govorim. A meni teško, knedla
neka mi u grlu pa sve ne mogu da progutam. Al’ dobro, proće
to da vam ne dužim više i ja odem u centar. Kad tamo Milanka.
Eoup. A ona vesela, pa sve oko mene. A ja pokis’o i k’o izgužvan, k’o
da su vršili na mene.
– Šta je tebi mili?
– pita ona.
– Ništa – kažem ja – nije
mi dobro, malo sam popio, a i pušio sam.
Ona me je zvala Mili skraćeno od Milorad. I tu se mi malo prošetamo
koji krug kroz korzo. Vidim ja da mi nije dobro, teško mi je, znojim se, kašljem,
malo kašljem, malo nakašljavam. A sve mislim da joj kažem da treba da raskinemo.
Sve mi to u glavi, i ne znam kako ću i teško mi. Teško mi i da govorim i da mislim.
Ona muzika sa ringišpila i larma, sve mi kroz glavu, ko da mi mozak paru. Sad ću
joj kazati, mislim. Onda opet neću, mislim se ja. I tako ’oću neću odemo mi skoro
do njene kuće. A sve da se ja sklonim od larme. A dok smo išli, ona se onako u’vatila meni pod ruku, pa
se pripila. Veče lepo, kako ga je sam Bog mogo za slavu tako popraviti. Trava miriši,
okolo sve buja, priroda bogata. I tako ja nju otpratim unutra i ništa joj ne kažem,
a onda dok sam se vraćo od nje kući čvrsto rešim sad kad se posvađam šnjome, svetiću
se ženama. Uh, biće zlo i naopako. Biću kao onaj moj drugi teča. Još i gori ću biti.
A i bio sam. Prosto nisu znali šta ćedu samnom.
Moj tetak, onaj drugi, sve je žene zvao Eve, a njegovu pogotovu.
To sa ženama što je mene posle Milanke snašlo nije došlo odjedared,
a ne može odjedared i da nestane. To ti je kao sa bolešću. Ko kad ideš u `bolantu
i oni te leču od glave, a tebi nešto s nogama nije u redu.
