Paterica je štap koji se poklonio Svetom Savi, a on ga je nasledio od Svetog Save Osvećenog jerusalimskog iz šestog veka, koji je prorekao da će se njegov štap poklonoti monahu plemenitog roda i da njemu treba i da pripadne. Sveti Sava je čuvao štap u svome skitu, zajedno sa knjigama, gde je često u čitanju boravio. Tako se ova njegova kelija po štapu i danas zove Paterica. Biti na Hilandaru, a ne obići Patericu Svetog Save, to je kao kad jedeš neslanu supu, čitaš knjigu bez slova ili pak pevaš pesmu bez melodije. Možda moja poređenja i nisu prava, ali kad je naša malena družina iz konaka u Kareji, nakon jutarnje službe i doručka, krenula da obiđe Patericu, nisam znao ni koliko je dug put, ni koliko treba hodati, ni da li ću ja, budući da sam bez kondicije, moći da izdržim uspone koji su za mene, dete ravnice, nesviklo da se penje na brda i sa pušačkim plućima, bili ne samo izazov, jer ja sebe ne izazivam na radnje pri kojim moje telo nije sigurno da može izdržati, već je moja želja bila da, svojim pokušajem i upornoću, učinim podvig koji do sada, a pogotovu u ovako zdravstveno ranjivom stanju, nisam učinio.
I krenuli smo, a moji saputnici su, svako na svoj način, vodili račina o meni brižno me prateći i strpljivo čekajući da pređem određene prepreke. Usporavo sam ih, a njihova želja, za vreme boravka na Svetoj Gori, je bila da obiđu i poklone se pred što više svetinja. U jednom trenutku sam hteo i da odustanem shvativši da se zaduvam i da srce hoće da mi iskoči iz grudi, no Petar Glamočki mi je govorio: Polako, prijatelju, a Raško Prizrenski me je kao stari planinar upućivao na ravnomerno disanje kako bih, u jednom ritmu koraka i disanja, uspeo da uravnotežim svoje telesne funcije i lagano napredovao ka cilju. Nismo bili sigurni da će nekoga od monaha biti u skitu, ali smo išli da se pred malenom kapelicom poklonimo. I korak po korak, stigli smo do Paterice i kako se samo dim vio iz odžaka i kako nije bilo monaha, malo smo posedeli, fotkali se i onda je pala odluka da moji prijatelji krenu da obiđu još jedan skit, a da ja polako sam krenem nazad i da se nađemo svi zajedno u porti Manastira svetog Andreja. Bio je to nekad ruski manstir koji su agenti KGB-a upalili i ruska bratija je izašla, a onda su skit naselili grčki monasi i on je sada pod grčkom jurisdikcijom.
Moji prijatelji su otišli, a ja sam krenuo, korak po korak, jednako se osvrćući da vidim koliko sam odmakao od mesta gde je bila biblioteka i štap prvog srpskog svetitelja. Sporo sam odmicao, a usput sam razmišljao kako i sam spremam i sređujem moju ličnu biblioteku i kako me to nadahnjuje, a usput sam video da su neka stabla drveća posečena. Rastinje oko mene je bilo zeleno, bez obzira što je decembar, a put je bio strm i šljunkovit, sunce je promaljalo ispod oblaka koji su kao dimna zavesa hteli da ga skriju. Uspinjao sam se korak po korak i već sam osećao da me noge strašno bole, povremeno sam se hvatao za šipražje kraj druma da se pridržim rukama za njih i malo olakšam svojim nogama. Već sam ranije sebi prigovarao da usled sedenja i stalnog rada za kompjuterom, a takođe i slabog kretanja, imam petnaestak kilograma viška i da moje slabašne noge i pluća izranjavana duvanskim dimom to teško mogu da nose.
U meni su se mešale dve misli koje su testirale moju volju. Jedna je bila ona samoprekorna koja je govorila: Što se trpaš da ideš na put kad nisi za putovanje i za ove svetogorske gudure koje su monasi pre mnogo vekova izabrali za svoje sedište kako bi se osamili od sveta i na miru čitali svoje molitve Bogu svemogućem. A onaj drugi je govorio: Dobro je što si došao, jer ti veruješ u Boga i u želji da se bar malo iskupiš za svoje grehe pred licem Gospodnjim, dobro je učiniš napor i da izdržiš, jer ti to možeš. I tako ponesen mislima, na jednoj malenoj zaravni kraj puta sam se zaustavio i pitao sam sebe šta bi mi sada Sveti Sava u ovakvoj sutaciji posavetovao. I najednom pogledam u stranu, kraj puta su stojale odsečene grane i dosetim se. Sveti Sava bi mi rekao: Radovane, napravi štap! I odmah sam to krenuo da učinim. Nisam znao koje je drvo u pitanju, ali grane sam lomio lako i činilo mi se kao da će same da spadnu na moj najmanji dodir. U trenutku kad sam počeo da pravim štap, kao da sam dobio neku novu snagu, kao da sam najednom bio osnažen. Nekada sam imao, u mladosti, glogov čobanski štap koji mi je, dok sam čuvao ovce podno manastira Krušedola, izdeljao moj komšija Bane Šemica. Kako sam nosio dugu kosu i bradu i kad su me videli da idem za čoporom ovaca i koza, Krušedolci su mi dali ime Seti Sava. Ja sam nekad u mladosti bio čovek prirode, ali poslednjih godina, u želji da se što više dam u mojim poslovima oko preživljavanja u kulturi, postao sam nekako mlitav i gnjecav, ni nalik onom čoveku koji je mogao da kosi seno na ruke ili da krči kaluđersku šumu u Krušedolu kako bi sebi obezbedio drva za vreme snežnih zima.
Štap je bio gotov i kad sam ga uzeo u ruku, osetio sam da mi prijanja uz šaku i učinilo mi se kao da je sunce razbilo oblake i krenuo sam uz brdo prema Manastiru svetog Andreja. Za divno čudo, nisam osećao umor. Imao sam utisak da bez velikog napora prelezim uspon koji me je ranije prosto plašio. U sebi sam ponavljao reči: Paterica je štap Svetog Save Osvećenog iz šestog veka koji se poklonio našem Svetom Savi srpskom šest vekova docnije. Moja Paterica je štap koji sam sam napravio od odsečene grane u blizine skita Svetog Save i koji mi je otvorio duhovne oči da sam idući sa dve noge išao kao Otac i Sin, a da mi je Paterica dala tačku oslonca koja je značila Svetog Duha i koja je zančila pomoć svetitelja da savladam uspone koji su mi se činili teško ostvarljivim. Osetio sam hodajući beskrajnu radost u srcu i penjao sam se sigurno i samouvereno kao neko ko to već vekovima čini i ko je ne samo vešt, već i kao neko ko je siguran u svaki svoj korak. Moje sumnje su se razišle i bile su kao rukom odnete. Shvatio sam da život predamnom postavlja prepreke i izazove kako bi ih savladavao putujući njime. Bilo je to maleno čudo u mome srcu i mojoj duši koje me zaista učinilo radosnim. Pogledao sam kroz granje divljeg kestenja i lovora prema nebu, sunce je blještavilom govorilo: Radovane, Bog ti se javio, prepoznao te je, a ja sam levom rukom držao moju Patericu, a desnom sam se krstio hodajući sve brže i lakše usponom jednako blagodareći rečima: Hvala ti, Gospode, na darovima tvojim. Docnije sam saznao da je moja Paterica od divljeg kestena i sa Svete Gore sam je, u povratku sa puta, doneo kući i stavio je na počasno mesto u mojoj ličnoj biblioteci.
I krenuli smo, a moji saputnici su, svako na svoj način, vodili račina o meni brižno me prateći i strpljivo čekajući da pređem određene prepreke. Usporavo sam ih, a njihova želja, za vreme boravka na Svetoj Gori, je bila da obiđu i poklone se pred što više svetinja. U jednom trenutku sam hteo i da odustanem shvativši da se zaduvam i da srce hoće da mi iskoči iz grudi, no Petar Glamočki mi je govorio: Polako, prijatelju, a Raško Prizrenski me je kao stari planinar upućivao na ravnomerno disanje kako bih, u jednom ritmu koraka i disanja, uspeo da uravnotežim svoje telesne funcije i lagano napredovao ka cilju. Nismo bili sigurni da će nekoga od monaha biti u skitu, ali smo išli da se pred malenom kapelicom poklonimo. I korak po korak, stigli smo do Paterice i kako se samo dim vio iz odžaka i kako nije bilo monaha, malo smo posedeli, fotkali se i onda je pala odluka da moji prijatelji krenu da obiđu još jedan skit, a da ja polako sam krenem nazad i da se nađemo svi zajedno u porti Manastira svetog Andreja. Bio je to nekad ruski manstir koji su agenti KGB-a upalili i ruska bratija je izašla, a onda su skit naselili grčki monasi i on je sada pod grčkom jurisdikcijom.
Moji prijatelji su otišli, a ja sam krenuo, korak po korak, jednako se osvrćući da vidim koliko sam odmakao od mesta gde je bila biblioteka i štap prvog srpskog svetitelja. Sporo sam odmicao, a usput sam razmišljao kako i sam spremam i sređujem moju ličnu biblioteku i kako me to nadahnjuje, a usput sam video da su neka stabla drveća posečena. Rastinje oko mene je bilo zeleno, bez obzira što je decembar, a put je bio strm i šljunkovit, sunce je promaljalo ispod oblaka koji su kao dimna zavesa hteli da ga skriju. Uspinjao sam se korak po korak i već sam osećao da me noge strašno bole, povremeno sam se hvatao za šipražje kraj druma da se pridržim rukama za njih i malo olakšam svojim nogama. Već sam ranije sebi prigovarao da usled sedenja i stalnog rada za kompjuterom, a takođe i slabog kretanja, imam petnaestak kilograma viška i da moje slabašne noge i pluća izranjavana duvanskim dimom to teško mogu da nose.
U meni su se mešale dve misli koje su testirale moju volju. Jedna je bila ona samoprekorna koja je govorila: Što se trpaš da ideš na put kad nisi za putovanje i za ove svetogorske gudure koje su monasi pre mnogo vekova izabrali za svoje sedište kako bi se osamili od sveta i na miru čitali svoje molitve Bogu svemogućem. A onaj drugi je govorio: Dobro je što si došao, jer ti veruješ u Boga i u želji da se bar malo iskupiš za svoje grehe pred licem Gospodnjim, dobro je učiniš napor i da izdržiš, jer ti to možeš. I tako ponesen mislima, na jednoj malenoj zaravni kraj puta sam se zaustavio i pitao sam sebe šta bi mi sada Sveti Sava u ovakvoj sutaciji posavetovao. I najednom pogledam u stranu, kraj puta su stojale odsečene grane i dosetim se. Sveti Sava bi mi rekao: Radovane, napravi štap! I odmah sam to krenuo da učinim. Nisam znao koje je drvo u pitanju, ali grane sam lomio lako i činilo mi se kao da će same da spadnu na moj najmanji dodir. U trenutku kad sam počeo da pravim štap, kao da sam dobio neku novu snagu, kao da sam najednom bio osnažen. Nekada sam imao, u mladosti, glogov čobanski štap koji mi je, dok sam čuvao ovce podno manastira Krušedola, izdeljao moj komšija Bane Šemica. Kako sam nosio dugu kosu i bradu i kad su me videli da idem za čoporom ovaca i koza, Krušedolci su mi dali ime Seti Sava. Ja sam nekad u mladosti bio čovek prirode, ali poslednjih godina, u želji da se što više dam u mojim poslovima oko preživljavanja u kulturi, postao sam nekako mlitav i gnjecav, ni nalik onom čoveku koji je mogao da kosi seno na ruke ili da krči kaluđersku šumu u Krušedolu kako bi sebi obezbedio drva za vreme snežnih zima.
Štap je bio gotov i kad sam ga uzeo u ruku, osetio sam da mi prijanja uz šaku i učinilo mi se kao da je sunce razbilo oblake i krenuo sam uz brdo prema Manastiru svetog Andreja. Za divno čudo, nisam osećao umor. Imao sam utisak da bez velikog napora prelezim uspon koji me je ranije prosto plašio. U sebi sam ponavljao reči: Paterica je štap Svetog Save Osvećenog iz šestog veka koji se poklonio našem Svetom Savi srpskom šest vekova docnije. Moja Paterica je štap koji sam sam napravio od odsečene grane u blizine skita Svetog Save i koji mi je otvorio duhovne oči da sam idući sa dve noge išao kao Otac i Sin, a da mi je Paterica dala tačku oslonca koja je značila Svetog Duha i koja je zančila pomoć svetitelja da savladam uspone koji su mi se činili teško ostvarljivim. Osetio sam hodajući beskrajnu radost u srcu i penjao sam se sigurno i samouvereno kao neko ko to već vekovima čini i ko je ne samo vešt, već i kao neko ko je siguran u svaki svoj korak. Moje sumnje su se razišle i bile su kao rukom odnete. Shvatio sam da život predamnom postavlja prepreke i izazove kako bi ih savladavao putujući njime. Bilo je to maleno čudo u mome srcu i mojoj duši koje me zaista učinilo radosnim. Pogledao sam kroz granje divljeg kestenja i lovora prema nebu, sunce je blještavilom govorilo: Radovane, Bog ti se javio, prepoznao te je, a ja sam levom rukom držao moju Patericu, a desnom sam se krstio hodajući sve brže i lakše usponom jednako blagodareći rečima: Hvala ti, Gospode, na darovima tvojim. Docnije sam saznao da je moja Paterica od divljeg kestena i sa Svete Gore sam je, u povratku sa puta, doneo kući i stavio je na počasno mesto u mojoj ličnoj biblioteci.
