Ljudi su u moj
život dolazili i odlazili na razne načine. Vrlo često sam ja bila ta koja je
odlazila, nekima sam se vraćala, nekima nisam. Neki su se vraćali meni. Od
nekih me je definitivno odvojio život, vreme i daljine, neki su me po božjoj
volji napustili zauvek, a neki su tu, blizu, daleko, često, retko, ponekad, ali
- samnom su zauvek.
U čitavoj galeriji
lica, uprkos mnogobrojnim susretima i novim poznanstvima, izdvaja se jedan čovek, kojeg sam upoznala
pre otprilike pet godina. Kad bolje razmislim, u tom periodu, bez obzira na
moju svakodnevnicu koja u smislu „protoka ljudi“ kako tada, tako i sada, liči
na „autobusku stanicu“, malo je onih koje bih mogla da izdvojim.
Sećam se da sam
bila pozvana na kafu koja mi se nije pila u tom trenutku, jer nešto sam važno
radila i nevoljko sam sišla iz svoje kancelarije u kafić kraj biblioteke. Čekao
me je neki „crni“ čovek sa bradom. Izgledao je neobično: kosa zaglađena i
zavezana u rep, ispasana košulja sa ruskom kragnom i cigareta među prstima. - Dobar dan, ja sam Radovan Vlahović iz Novog
Miloševa, predstavio se dubokim,
toplim glasom. Odavno nisam čula takav bariton, bas, ne znam tačno, ali glas i
stas su savršeno išli jedno uz drugo.
Već na prvom pitanju, neverica: -
Jeeel, odakle si ti?, a zatim: - Od
čiji si izKumana? Ja uvek kad me ovde neko pita, a ima veze sa mojim rodnim
krajem, ne znam zašto, kažem da sam iz Kumana, iako sam tamo najmanje živela.
Kumane su, ustvari, rodno selo moga pokojnog oca.
I krenu priča,
nekako tečna, kao da me sto godina poznaje… Uglavnom sam slušala, ili
odgovarala na pitanja. Upijala sam sve što Radovan govori i kako govori.
Osećala sam se kao klinka, a taj osećaj me ni danas nije napustio prilikom bilo
kakvog razgovora sa njim. Od prvog trenutka se postavio prema meni kao stariji
brat. Naročito su mi bile zanimljive
njegove oči, umorne, ali bistre i na momente jako vedre, živahne, prosto su se
caklile ispod gustih, malo oborenih obrva,
što je čitavom njegovom licu davalo neobičan, izdužen i poseban izgled.
Nije pričao obično, tek da priča, već nekako sa strašću, iz srca, a to ovde u
kraju u kome živim već tri decenije, malo ko čini. Pamtim da me je njegova
priča ponela i skoro da sam zaplakala.
Pomislila sam: Bože mili, šta mi je?
- i fokusirala se da se to ipak ne
dogodi. Radovan se pravio da ne vidi…Morala sam da se vratim na posao.
Te večeri je bilo
predstavljanje knjige, upoznala sam i njegovu ćerku Senku. Lepa, tiha i
samozatajna devojka, produhovljenog lica, koja je te večeri bila u drugom planu,
ali jasno je bilo da drži sve konce u svojim rukama i da bez nje , jednostavno,
ne bi stvar funkcionisala.
Tada sam mislila
kako je to bio tek jedan od retkih i lepih susreta sa ljudima iz mog Banata, koji su me preko mere
raznežili. Tih godina sam stvarno puno radila i leti i zimi, bez godišnjeg
odmora, tek sa po par dana pauze. Nisam znala ni za vikende, ni za praznike, bila
sam umorna, ali nekako otporna na spoljne uticaje, naročito prilikom susreta sa
novim ljudima koje nisam naročito doživljavala. Eto, očigledno je da starim, objašnjavala sam sebi navalu emocija
prilikom, mislila sam tad, prvog i poslednjeg, susreta s Radovanom. Da, sigurno je tako, starim i zavičaj
počinje da mi nedostaje, bio je jedini logični zaključak.
Ipak, Neko se
pobrinuo da susret u umaškoj biblioteci ne bude poslednji.
Kasnije, sve lepo i
posebno, ono što pripada samo mom nekom unutrašnjem biću, imalo je veze upravo
sa Radovanom. Prevođenje, kojem sam poklonila svo svoje slobodno vreme, koje se
nekim čudom i iznenada pojavilo, uređivanje nekoliko knjiga, koje mi je dao u
ruke sa punim poverenjem, čak mi se ni želja
da vlastite misli i osećanja zabeležem, nije više činila stranom i suludom… Zatim naši susreti na Sajmovima knjiga u
Beogradu i Novom Sadu i prekrasne njegove književne večeri u Kopru i Puli u kojim sam učestvovala.
Od svih naših
susreta kojih se sa radošću sećam, izdvaja se susret koji se dogodio se na jednu
Veliku Subotu, kada je Radovan štampao deo tiraža svoje knjige Moj Gospode na ruskom jeziku, čiji sam
prevod potpisala – ja. Tada sam bila u
Banatu, a on je napravio krug od Miloševa, Novog Sada do sela u kom moja majka
živi i doneo mi 20 sveže odštampanih primeraka „naše knjige“. Nije dolazilo u
obzir da ga odgovorim od žurbe da štampa i od „kružne vožnje“. Dve simpatične
opaske: - Jav, baba, zdravo ti je lepa
supa!, i mom mužu:- Znaš, tvoja žena treba da prevodi i piše, sigurno ne treba da ekla, il da se upiše u
kakvi „afeže!“ i danas se prepričavaju u mojoj porodici.
Ipak, taj susret pamtim po nečem drugom: nakon ručka
Radovan je postavio neočekivano pitanje:
- Jel? Jel oćete da vam malko
deklamujem ? – ne sačekavši odgovor, uzeo je jednu od svojih knjižica i
počeo da čita. Čitao je onim jezikom kojeg volim najviše na svetu, izgovarajući
„č“, „ž“ i „š“ sa sastavljenim zubima i u punoj rezonanciji, kako se izgovara
samo u Banatu. Onim jezikom kojeg pežorativno nazivaju seljačkim, paorskim i
primitivnim. Jezikom za koji kažu da nije književni, a pogotovu nije za poeziju
i lepu literaturu, za razliku od jezika, recimo, akademika M.B., koji kad kaže
„ćeraćemo se još“, svi se uglas slože da
je napisao ne samo pesmu, već čitavu poemu.
Na stolu su stajali
kolači i kafa, zapalio je cigaretu čitao… Majka je prvo stajala kraj stola,
zatim je sela. Sestra je spustila svoje bolesne noge sa kauča i uspravila se. Moj
muž je nakon prve pesme, uz pristojno izvinjenje, otišao kod svojih roditelja.
On to ne oseća i ne treba mu zameriti, jer njegovi koreni nisu banatski. Nas tri smo slušale…
Gledala sam tog
čoveka, kao oca, brata, kao najboljeg druga, kao mudraca, kao nekog ko na
najlepši način čuva moj Banat. Kasnije, iščitavajući njegove knjige, činilo mi
se da mi ponekad čita misli i da govori ono što sama osećam. Ponekad me vraća u
detinjstvo i svojim pripovedanjem pokreće vremeplov u mojoj glavi i bude mi
lepo, jako lepo jer iz sećanja izranjaju neke moje zaboravljene priče...
Postoji deo njegove literature za koji smatram da može ići rame uz rame sa
Andrićevim Znakovima pored puta. Radi
se o beleškama objavljvanim na internetu, koje rado iščitavam i ne prestajem da
im se divim, jer u svojoj jednostavnosti i kratkoći sadrže dubinu istinskog
promišljanja i poimanja naših ovozemaljskih života i vrednosti.
Postoji puno lepih
trenutaka provedenih sa Radovanom, svaki je na svoj način bio poseban, a
najposebniji dogodio se za jedne kratke šetnje tamiškom dolmom, kad je uporno ponavljao, onako kao sebi u
bradu, znam sve, ništa ne govori, biće
sve dobro. A ja nisam govorila ništa… Okrenula sam glavu na drugu stranu i
vetar je brzo osušio dve velike suze koje su opasno pretile da se skotriljaju i
pokvase mi mokasine. Pravio da ne vidi, a čitao me je kao „otvorenu knjigu“,
samo me je ovlaš zagrlio, onako kako odrasli teše uplakano dete i šapću
„proćiće“ i - prošlo je. Tog trenutka znala sam da imam u njega beskrajno
poverenje.
Sve ove godine divim
se njegovoj energiji, njegovoj nesebičnosti, iskrenosti i beskrajno ga
poštujem. Divim se i tome što nema nikakvog predomišljaja, nikakve računice, nikakve
zadnje misli ... Ipak, svestan je da se idući „uz vetar“ teško opstaje i vrlo vešto
manevriše između struktura, raznih važnih i kad-kad lažnih tipova, no uspeva da
opstane i ostane – samo svoj.
Revolucije su iza
njega. Godine su donele mudrust, pa mi se ponekad, čitajući ga, čini da je i
sam postao tiha, ravničarska reka, koja spokojno teče ka svom iskonskom
ušću i stapa se sa večnošću, a ponekad, kad
zagrmi onako glasno i sa strašću, učini
mi se da krv u mojim vlastitim venama poteče snažnije i brže...
Nekad utihnem i zamrem u dubini njegovih misli…
Razmišljam kako mu
to uspeva … Možda je u pitanju njegovo u uverenje i večita
samobmana, da su život i Bog na njegovoj strani i da oni nikada ne izlaze iz
mode... Bilo kako bilo, beskrajno sam zahvalna što je Radovan postao deo mog
života, onog za kojeg čak nisam bila svesna da postoji.
