Slavkova kuća je bila sa druge strane ćoška od Marinkove i bila je visoka preka sa pet prozora sa sokaka i penjalo se na šest stepenica. Grunt mu je bio duplo veći od Marinkovog i na jednoj strani, u pravcu kuće, mu je bio ekonomski deo, gde su bile štale, ovčarnik, štala za marvu, posebno živinarnik, plevara, slama, posebno velika šupa za kola i sermiju, gde je držo da ne kisne plug dvoravnik, mašinu sijačicu, kako za žito tako i za kukuruz, tu mi je bilo i rešeto za žito, konjske grablje za detelinu, tu mu je stojo veliki kantar koji meri do pet metara, a bio je i fijaker. Za razliku od Marinka, Slavko je bio imućniji, ali se njegov kapital nije delio, a i kad se oženio sas Tasom Beljinom, ona mu je donela od brata Milana u miraz i zemlje i sermije i dukata. A i Slavko je bio vredan i umo je sas novcima i sas kapitalom. Na levoj strani grunta mu je bio voćnjak sas oltovanim voćem i špalir sas grožđem, a u zadnjem delu se prikopavalo i tu je sijano povrće što je trebalo leti za kuću da se ne ide na njivu i na pijacu kad šta zafali. Kod ograde komšinske je imo posađene maline i ogrozle, što je bila retkost, a na ulazu kod konka je bio veliki orah koji je leti pružao hladovinu, a i govorilo se da lišće od oraja tera muve i komarce dalje od kuće.
Branko je volo čiku i poštovao ga je. A znao je i kad mu pofali novaca da ode kod čike da uzajmi dok mu ne prispe usev ili dok nešto od stoke ne proda. Za razliku od brata mu Marinka, Slavko je pored velike kuće imao i lep stilski nameštaj i sobe su mu bile sređene po poslednjoj modi, kako je to dolikovalo gazdačkim kućama u Banatu. A Slavko je imo sreću, kako u poslu tako i u špekulacijama. Kad je ona, pre rata, trgovina žitom stala i kad su u Ameriku počeli da sas kosačicama i sas vršalicama kosu i vršu žito, on je već bio namnožio svakojake stoke punu avliju. Žito, ječam, zob i kukuruz su bili nipošto. Ratari ondašnjeg vremena, koji su radili mlogo zemlje, nisu znali šta da radidu sas žitom kad je Amerika prestala da uvozi žito iz Austrougarske. Tih godina su u Vranjevu mnogi trgovci sas žitom popropadali, a i lađari su ostali bez posla. A oni koji su imali stoku, množili su je, a trošili su kako svoju ranu i tako su je i budzašto kupovali od drugih ratara. Tako je Slavko kreno i tako se uvatio brega. U vreme kad je Ćesarija izvozila žito, ono je imalo dobru cenu i ljudi su u Karlovu držali stoke samo za kuću kolko je trebalo, al kad je trgovina sa žitom stala, nisu znali šta da radu šnjimena. Retko je koji paor onda imo uspremu da može da ga čuva i da čeka cenu. Neki su ga dizali na tavan, a kad su se desili slučajevi da od težine gredice popustidu i da žito sas tavana procuri u prednju sobu pod ikonu, prestali su da to rade. Slavko je u tom dobu sastavio preko dvesto ovaca, imao je preko sto različitih svinja, desetak konja kojekakvih, i radnih i paradnih, preko osamdeset komada marve je imo u Akači u govedi. A živine kojekakve, ni broja im nije znao. Oni koji nisu imali stoke, kupovali su za ranu stoku. Slavko je uvatio mah kad je stoka skupa, a rana jeftina i tu se za nekolko godina, kolko je to trajalo, podigo. Svake godine je po nešto što prirasti prodavo ili menjo za ranu, a za novce je kupovo dukate kod jednog čiuta u Temišvaru. A kad je kreno Veliki rat, onda je krenula i trgovina sa stokom i on je stoku za dobre novce prodavo. Oma posle rata je napravio novu kuću sas pet prozora sa sokaka i na šest basamaka, a takvi kuća kao njegova je u selo bilo još nekolko. Posle je kupio sermiju i najedared je posto jedan od prvih gazda u Dragutinovu.
Slavko i Tasa, žena mu, su bili veoma pobožni i on je bio član Crkveno opštinskog odbora u Dragutinovu i uvek je za doček srpske nove godine davao za poklon po balon veliki od deset litara vina i po jednog šiljega dobro uranjenog. Voleo je da ide u crkvu i on i žena mu Tasika su imali svoje stolove na najlepšim mestima u hramu. Retko je nosio suknenu odeću, već je kod Omera kupovo materijale. Za rad je kupovo somot i od njega mu je Paja šnajder pravio i čakšire i reklicu, a za blag dan je nosio bričas čakšire na šunke i reklicu, a na nogama je nosio čizme sas mekanim sarama. Košulja mu je bila pamučna sas uvek uštirkanom kragnom. Za leto je imao svečano odelo od kangara i plitke kožnje cipele, a kad su krenule da se u našem selu nose sandale, među prvima ih je kupio. Slavko je bio visok, koščat i lep čovek. Nosio je brkove, malo zašiljene na gore, a na glavi je zimi nosio šubaru od stragana, a leti šešir od zečije dlake. Leti je još volo da nosi i svilenu košulju i oko vrata je stavljao svilenu maramu. To je bilo malo picanski, ali kod Omera je u dućanu u nekim novinama za modu video da ljudi to tamo po Francuskoj i Engleskoj nose. Zimi je imao grombi kaput sas straganom kragnom koji mu je šiven tačno po meri. Kad je u pitanju žena mu Tasika, ona je bila nežna, krhka naizgled, ali lepa i čvrsta žena. Završila je bila u ono vreme četiri razreda devojačke škole kod tetke u Kikindi i znala je svašta po kući da radi. A kako je odrasla u dobro stojećoj familiji i kako je rodbina kod koje je bila isto tako dobro stojala, tamo je naučila mnogo gradskih i gospodskih jela i kolača da sprema. Tako da su Marinkova deca od malena volela da idu kod čike i strine, jer su tamo mogli da vididu što na drugim mestima nisu, a i da pojededu kolače o kojima su mogli samo da sanjadu. Slavko je uvek imo po nekoliko sluga u avliji koji su namirivali i hranili stoku. Njegova žena se sa stokom nikad nije bakćala. Njeno je bilo da u kući i oko ručka bude sve u redu. Tasika se isto nosila po poslednjoj modi. Kako ona i Slavko nisu imali dece, onda su malo više davali na sebe i na svoju udobnost i konfor.
Branko je volo sa čikom da se savetuje oko svega, a kako je čika imao kosačicu za žito među prvima u selu, Branko je svako leto sa svojim konjima išao da pomaže čiki kad se vozi žito iz Krstina, a čika je njemu davao kosačicu da svoje žito što brže pokosi. A onda opet, Slavko je, za razliku od brata mu Marinka, bio pretplaćen na godišnje poljoprivredne kalendare u kojima se svašta novog oko obrade zemljišta i novi sorti žita i kukuruza moglo čuti.
Kad je ušo kod čike u avliju, prvo ga je dočekao pas Šarov koji je bio vezan pod slamu i odande je lajao i javljao gazdi da je neko ušao u avliju. Vetar sa vejavicom nije prestajao i kad se Slavko pojavio u vunenom džemperu i u vunenim čarapama u hodniku, Branko mu se javio: Ja kod tebe.
Ajde, ajde, Branko. Jesi l' se smrzo?
Ladno, kaže Branko, a odjutros sam sa salaša, pa sam se nakupio zime.
Evo, ja sedim poredpećke i čitam Banatski vesnik. Na njega sam se pretplatio već nekolko godina. Za čim si, čime da te nudim?
Neću ništa, čiko, žurim, reče mu Branko trljući ruke i vadeći duvan da zavije jednu.
Ne može to tako, ajd jedno vino. Da vidiš samo kako je lepo. Za Božić sam čapovo bure, a to vino nosim večeras i u crkvenu salu za doček.
Pa kad si navalio, može jedno. I onda Branko ispriča Slavku šta ga muči, a ovaj se složi sa njim da ode do Riste, ali mu je još ponudio, ako mu treba novaca u zajam, da će mu on dati da se malo pokrpi sa troškovima. Branko reče da ima on nešto malo, koju iljadu, što je sklonio nuz stranu, ali čuo je da će se prodavati tamo u Tomašvol Felbabova klindra, pa je mislio da je kupi. Nije neka naročita zemlja, ali ima jutara, a mislim da neće biti ni skupa. Pa kad je ja nađubrim koju godinu, valda će biti i roda.
Imaš stoke, reče mu Slavko sipajući mu iz olbe od litre u čašu crveno vino. A usput mu dodade: Ovo je od oltovanog grožđa, od ovog te neće boleti glava.
Može, čiko, al samo jednu čašu imam još poslova, a moram i zavida se vratim na salaš, jer Zorka mi je tamo sama sas decom, marvom i odadžijom.
Jesu l' dečurlija dobro?
Jesu fala je Bogu, reče Branko i napi malo vina, a usput pogleda u teške drapereje koje su bile u sobi na prozorima, pogleda u duborezom izrađen šifoner, u tri lampe na petrolej sas čistim cilindrima. U sobi je gorela kaljeva peć i kraj nje je bila nova korpa od pruća sa bagremovim drvetom izrezanim na parčade taman tolike kolika su usta od vrata na peći.
Jal, jesi l' gladan? Imam malo suvi kobasica da ti nakrjem, dobro idu sas vinom. Tasika je otišla u Melence u banju. Ima stalno problema sa tim njenim išijasom, a izgleda se zaladila negdi, pa kažu da tamo to blato i to kupanje pomažu. Ostaće tamo skoro do Svetog Save. A ja sam ti, eto, samac sas radenima. Al nemamo sad mlogo stoke, a kad treba da mi se nešto kuva, dođe žena ovog mog Andraša, pa mi skuva danas za danas. Vredna neka ženica, ko vidra kad uđe u kujnu, samo otpada od nje. A i vesela je i poslušna. Jedan dan, baš pre Božića, ja se vratio iz crkve, a ona pomaže Tasiki da napravi česnicu i tu oko jela što su trebala da se spremu za Božić, jer su nam dolazili kumovi i sestra mi je sas decom iz Obilićeva bila, a ja bio napolje i noge mi se smrzle, a ja ušo unutra, pa se sve stresam, a ona mane one sude što je prala i pritrči tu, prid Tasikom, pa me prosto breči na krevet i uzme pa me trlja svuda po telu, a onda uzme pa po stopalima da mi malo krv proradi. A moja Tasa se samo smije. Vole i ona nju, jer je zdravo vredna i čista, a tvoja strina zdravo vole čiste žene. To je tamo u Beljinu kuću tako naučila, a i u Kikindu kad se u tu devojačku školu školovala.
Branko je već ispušio, popio vino i spremao se da krene, kad će Slavko: I šta si rešio?
Vidiću sas Ristom.
Jer ćeš ostati na doček u crkvenu salu?
Ne mogu nikako, Zorka mi je sama sas decom, odadžijom i marvom na salašu.
I Branko krene prema centru Dragutinova gde se nalazila Crkvena opština, a malo dalje je bila Ristina kasapnica. Slavko je izašo za njim da ga isprati na sokak u listušama papučama, a sa prozora, iz druge sobe, vidilo se Marikino lice i još kao da se malo smeškala, očigledno je bila zadovoljna što je Slavko tako brzo ispratio svog gosta. Sneg se već bio dobro zaputio i na ulici je bila prava vejavica nošena ledenim vetrom. Keru na sokak da ne isteraš.
