Moj ujak je, među prvima u našoj porodici, kupio televizor. Bile su to rane šezdesete godine. Stavio ga je u dnevnu sobu, koja je ujedno bila i spavaća soba za njega i ujnu, dok je moja baka Zorka imala svoju prednju sobu sa ulice, gde je imala veliku paorsku peć koja je bila obložena kaljevim pločicama. U tom vremenu su deca odavala čast roditeljima da spavaju u prednjim sobama svojih kuća, dok su mlađi spavali nazad. U dnevnoj sobi mog ujaka bio je jedan krevet sa, tada popularnim, jogi madracom, bio je sto sa nekoliko stolica, jedan stočić sa donjim policama, u kojima je uvek stojala piksla sa sitnim novcem koji je ujna koristila za vraćanje kusura ljudima koji su mleli i krupili kukuruz, ječam i pšenicu u njihovoj krupari, i na tom stolu je bio veliki televizor domaće proizvodnje. Sa druge strane su bile još dve police koje su bile nalik ormarićima, i koje su bile pune stvari tekstilnih, koje su se koristile za svečane ručkove kad su paprikaši i slave, a tu je stojalo i nekoliko salveta od damasta u koje su se pakovali kolači o Božiću i o slavama. Ujak je po profesiji bio mašinbravar, ali kako nije voleo socijalizam i komunizam, ali o tome se retko izjašnjavao, javno je još u pedesetim godinama otvorio kruparu, i za ušur, to jest procenat od deset posto, je ljudima mleo kukuruz. Bila su to vremena kad je u selu bilo puno stoke, gotovo svaka kuća je držala svinje, a tada se nekako otkrilo da stoka bolje jede kad je samleven kukuruz, nego kad treba da ga glaba sa klipa. Ujak je bio hrabar, u mladosti poslovan, čovek, i kad je prošlo desetak a i više godina od kad je imao kruparu, bio je u prilici da bude za nekoliko nijansi imućniji od naših ostalih porodica, koje su bile maksimaške, kako je to zakon u onom vremenu dozvoljavao, a družeći se sa, u ono vreme vodećim i učenim ljudima u selu, bio je u prilici da ima više, u nekim stvarima, informacija od naših roditelja koji su se bavili čistom poljoprivredom i koji su od nje živeli i hranili svoju decu. Ujak i ujna nisu imali dece, a pravi razlog se nije znao. Postojala su u porodici nagađanja da je to do ujne i da je ona jalova, ali isto tako je bila priča da ujak detetom nije preležao zauške i da nije imao dinar u jajetu. Nagađanja su bila razna i mi deca smo to samo površno znali, jer su to bile tajne o kojima se nikada u porodici nije govorilo.
Na dočeku te '66. na '67. godinu, ujak je pozvao mog oca, majku i mene da idemo kod njega da zajedno čekamo novu godinu. I zaista, otac je spremio balon od pet litara našeg domaćeg vina, i to iz onog bureta na kom, govorilo se, spava golub kao simbol svetog duha, i za to vino koje je posebno otakano i čuvano za posebne prilike, se govorilo da je blagosloveno vino, a majka je umesila neke slatke kolače, i krenuli smo na doček kod ujaka, da zajedno uz televizor dočekamo novu godinu. Mi tada u kući nismo imali televizor jer otac nije voleo da troši pare na makar šta, kako je on mislio za televizor, a majka ga je podržavala, ali eto, sad nas je njen brat pozvao da zajedno čekamo novo leto, a ona je volela svog brata i verovala mu kao i svaka mlađa sestra. Ja sada vidim, gotovo pola veka docnije, da to što sam odrastao bez televizije ima mnogo prednosti u mome životu. Bio sam u prilici da od dede, bake i ostalih odraslih koji su dolazili u našu kuću, čujem mnoštvo priča, ali i da ne kvarim svoj duh jednim ideologizovanim programom, koji je već od samog početka ispirao patrijahalne i čestite mogzove našim starijim i mlađim građanima, i stvarao, tokom vremena, javno mnenje koje je uticalo vremenom na njih, i učilo ih kako da vole druga Tita i samoupravljanje.
Televizija je takođe uticala na formiranje njihove nove svesti, i oni su bili podeljeni i raspolućeni, jer se televiziji verovalo, jer je televizija za njih bila realnost kojom su ih drugovi učili da u njoj treba da žive i da njoj treba da veruju. Ta realnost virtuelna koja se ljudima doimala kao stvarna, doživela je vrhunac svoje manipulacije krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kad su počeli da se dešavaju ratovi na prostorima bivše nam zajedničke domovine. Otac je, eto, ne kupujući televizor, mene učinio manje informisanih od mojih drugova u školi koji su satima gledali utakmice i ostale sportske prenose, a onda su ih danima prepričavali pamteći sve sportiste, pamteći glumce, voditelje ili pak spikere. U mojoj generaciji je to smatrano odrazom opšte kulture da poznaješ pevače, pevačice, itd. Ja sam toga, do svoje osamnaeste godine, bio lišen, i postojala su još dva razloga zbog kojih otac nije kupovao televizor, ali o njima ću govoriti u sledećim pričama. Kao što sam već rekao, otac, majka i ja krenuli smo velikim sokakom prema ujakovoj kući. Zima je bila suva i oštra.
Nebo je bilo zvezdano i ja sam žurno koračajući pravio kolute, kao da pušim, od pare koja mi je izlazila iz usta. Otac i majka su brzo koračali jer već je bilo sedam sati, a majka je kasnila sa svojom bajaderom. U dnevnoj sobi, kad smo stigli kod ujaka, koja je tada imala i dalje zemljani pod, mada je u selu bilo veoma popularno da se stavljaju podovi od patosa, a ujak se pravdao time da se po tom podu može ići obuven, a dole, kad su skinute krpare, on je mogao da se nakašlje i da pljune, i da razmaže po podu. To je pravdao prašinom koja se sakupljala u njegovim grudima posle svakodnevne meljave. Ovoga puta u dnevnoj sobi su nas dočeli drugi ujak, koji je bio stariji, i njegova žena, tetak i tetka, i komšinica sa mužem, za koju se šuškalo da je u mladosti bila devojka moga oca. Sto je bio već postavljen i svi su bili u dobrom raspoloženju. Sa njima je sedela i moja baba Zorka koja je tada imala blizu sedamdeset godina, ali se ubrzo, kad smo mi stigli, i kad je probala bajaderu moje majke, povukla u svoju sobu. Društvo je malo gledalo TV, a malo je pričalo, a ja sam gledao uramljene porodične slike na zidu, gde sam na jednoj i ja bio sa braćom i sestrama, i sa baba Zorkom. Sećam se da je moja ujna, uvek kad smo za svetac čitali Oče naš i kad smo dobijali pare, ostavljala deo para za slikera, a onda je ili pozivala fotografa, ili nas je sve zajedno vodila kod fotografa da nam fotografije ostanu za uspomenu. Jedne godine je posle sveca pravljena zajednička fotografija, a ja sam tada imao oko pet godina, i baka Zorka je sedela na stolici, a njeni unučadi su se okupili oko nje. Mene su, pošto sam bio najmlađi, stavili baba Zorki u krilo, i kad se fotograf namestio da nas slika, mahnuo mi je da se malo sagnem da se vidi babina glava, a ja ga nisam razumeo ni šta govori niti šta hoće i nisam imao pre toga većih i značajnih iskustava sa fotografisanjem; ja sam se isplazio i apart je škljocnuo i ta fotka je ostala tako zabeležena. Kad su videli kako se ja plazim, svi su se smejali, a moj stariji ujak je to kometarisao ovako: Dete se nije slikalo često, vidićete kako će on umeti da se namesti za slikera kad narasti. Samo da se on malo uvati brega, govorio je moj ujak. I meni često, kad me na raznim književnim večerima fotografišu sa raznih strana, padne mi na pamet ta ujakova samo da se on uvati brega.
Ja sam te večeri malo slušao šta odrasli pričaju, malo sam gledao televizor i to onako, sa stoličice ispod stola, da ne smetam odraslima da mogu da gledaju, a usput sam probao više feli kolača, a čekao sam i da se pojave Čkalja i Raka i da se pojavi sa pesmom neko od onda popularnih pevača, a pošto je bio samo jedan program, i kako su se voditelji javljali iz više studija po republikama širom naše ondašnje domovine, meni nije nikako bilo jasno kako uspevaju sve to u isto vreme. Tek docnije sam shvatio da se novogodišnji programi snimaju nekoliko meseci unapred. Televizija je zaista bila jedno maleno čudo, a pogotovu za nas decu iz paorskih kuća koja nisu bila u prilici da je svakodnevno gledaju. Vrhunac večeri je bio roštilj koji je ujak pekao. U našim paorskim kućama uvek je bilo mesa i uvek se klalo po nekoliko svinja, ali tradicionalne paorske kuće nisu poznavale roštilj, niti su znale za ćevape. Neki su ih zvali i čevapčići, i to je bio hit i trend koji je moj ujak, premda u duši liberal i antikomunista, primio od komunističkih direktora, veterinara i profesora sa kojima se, u onom vremenu, kao malo imućniji čovek družio. A ti isti su bili njegove komšije i moja ujna je sa njihovim ženama često pila kafu i pozivala ih na kolače, a ujak im je, kad su gradili kuće ili kad su trebali da kupuju kola, ili da idu na letovanja, redovno pozajmljivao novac. Ujak je voleo da ga drže za bogatog i uspešnog, što je on, u odnosu na naše ostale rođake i bio, mada je moja druga ujna stalno govorila da nije on bogat što je vredan i pametan, već zato što nema dece, kao ona što ima troje, pa da njega i ženu deca crpe i da im troše sav višak koji oni sa teškom mukom zarade.
Ja sam te večeri malo slušao šta odrasli pričaju, malo sam gledao televizor i to onako, sa stoličice ispod stola, da ne smetam odraslima da mogu da gledaju, a usput sam probao više feli kolača, a čekao sam i da se pojave Čkalja i Raka i da se pojavi sa pesmom neko od onda popularnih pevača, a pošto je bio samo jedan program, i kako su se voditelji javljali iz više studija po republikama širom naše ondašnje domovine, meni nije nikako bilo jasno kako uspevaju sve to u isto vreme. Tek docnije sam shvatio da se novogodišnji programi snimaju nekoliko meseci unapred. Televizija je zaista bila jedno maleno čudo, a pogotovu za nas decu iz paorskih kuća koja nisu bila u prilici da je svakodnevno gledaju. Vrhunac večeri je bio roštilj koji je ujak pekao. U našim paorskim kućama uvek je bilo mesa i uvek se klalo po nekoliko svinja, ali tradicionalne paorske kuće nisu poznavale roštilj, niti su znale za ćevape. Neki su ih zvali i čevapčići, i to je bio hit i trend koji je moj ujak, premda u duši liberal i antikomunista, primio od komunističkih direktora, veterinara i profesora sa kojima se, u onom vremenu, kao malo imućniji čovek družio. A ti isti su bili njegove komšije i moja ujna je sa njihovim ženama često pila kafu i pozivala ih na kolače, a ujak im je, kad su gradili kuće ili kad su trebali da kupuju kola, ili da idu na letovanja, redovno pozajmljivao novac. Ujak je voleo da ga drže za bogatog i uspešnog, što je on, u odnosu na naše ostale rođake i bio, mada je moja druga ujna stalno govorila da nije on bogat što je vredan i pametan, već zato što nema dece, kao ona što ima troje, pa da njega i ženu deca crpe i da im troše sav višak koji oni sa teškom mukom zarade.
Ujak je već posle Dnevnika i posle čestitke, koju je poljoprivrednicima izrekao tada veoma popularni Zaharije Trnavčević, kog je moj ujak poznavao lično i koji ga je jednom snimao, izašao napolje sa već pripremljenim ćevapima i vratnim krmenadlama da raspali roštilj. Zbog čestih večerinki koje je pravio sa društvom, on se bio izveštio i roštilj je bio odličan, premda je moj stariji ujak govorio da njemu ne smeta ni kad se krmenadla dobro izdinsta. A za roštilj je govorio da mu je malo garav i da mu miriši na dim. Lukac mu nije smetao, jer ga je on svakodnevno jeo kao jabuku, kad je išao leti na radnju, zajedno sa slaninom. Nakon roštilja, kad su krenule narodne pesme, ujak je odvrnuo malo jače televizor i svi su pevali, lagano prateći narodnog pevača. A onda su krenule sve češće da se ispijaju čaše i muškarci su se malo već podnapili. Moja tetka je stalno vukla tetka za rukav i govorila mu: Lakše malo sotim vinom, Emile, naderaćeš se. A on je, zanet dobrim društvom i pesmama, samo odmahivao rukom i smeškao se. Kad su krenule da se pevaju romanse, ja sam uhvatio oca kako povremeno peva i sve nešto diže ruku i gleda u ujakovu komšinicu za koju kažu da mu je u mladosti, pre no što se oženio mojom majkom, bila devojka. Moja majka je gledala televizor i pomalo dremala, a kad su je jednom prilikom sestre pitale kako mužu ništa ne kaže kad tako peva i gledi u druge žene, ona je odgovarala: Ma pusti, muškarci su pustoljine, ako je gledi, neće je pojesti. Da su meni deca živa i zdrava, a sve drugo je samo veselje. Desetak godina docnije, kad su oca uhvatili golišavog u špajzu kod ujakove komšinice, na pitanje šta na to kaže, majka je govorila sledeće: Moj je obraz čist, a to je njegova sramota.
Naravno da nije bilo svejedno u porodici kad se sve to izdešavalo i kad je po selu pukla bruka, ali za doček ove šezdesetsedme, već su se mogle nazirati obostrane simpatije, ali odmah, godinu dana nakon afere sa ocem, i ujake su, i jednog i drugog, otkrile žene u aferama sa dotičnom damom. Bilo je to neko čudno i neobično vreme. Kraj šezdesetih je nagoveštavao veće seksualne slobode, televizija je to svojim programima, emisijama i serijama potvrđivala, a generacija koja je iznela rat, željna života i ljubavi u svojim zrelim godinama, a sve iz želje za životom, ulazila je u čudne promiskuitetne veze.
U dvanaest sati ujak je ugasio svetlo i svi su jedni drugima čestitali novu godinu, a ujak je doneo i malo vate i konfeta i sve je okitio njima. Meni se, sve vreme dok smo išli kući, činilo da imam u nedrima konfete koje je ujak posipao. Stalno sam se češao, nešto me je svrbelo. Na putu prema kući, otac je zagrlio majku i oboje su pevali pesmu Ima dana kada ne znam šta da radim. Te noći nisam spavao kod oca i majke u sobi, već mi je krevet bio namešten kod dede i kod babe, jer je baka govorila: Treba valjda malo i otac i mati da ti se odmoridu. Naravno da treba, rekao sam i ja i otišao na spavanje.
U dvanaest sati ujak je ugasio svetlo i svi su jedni drugima čestitali novu godinu, a ujak je doneo i malo vate i konfeta i sve je okitio njima. Meni se, sve vreme dok smo išli kući, činilo da imam u nedrima konfete koje je ujak posipao. Stalno sam se češao, nešto me je svrbelo. Na putu prema kući, otac je zagrlio majku i oboje su pevali pesmu Ima dana kada ne znam šta da radim. Te noći nisam spavao kod oca i majke u sobi, već mi je krevet bio namešten kod dede i kod babe, jer je baka govorila: Treba valjda malo i otac i mati da ti se odmoridu. Naravno da treba, rekao sam i ja i otišao na spavanje.
