Javna je tajna bila da je Slavko imo naložnicu i da je u pitanju bila njegovog Andraša žena i Branko je to znao i znao je da strina ne može da ima dece i da je feler izgleda bio do nje. Marika se mlada udala i imala je dva sina koje je njena svekrova čuvala. Njen muž je bio tih, trpeljiv čovek i voleo je da popije. I nije ona tela da se uda za njega, nego tako je ispalo. Mati joj je umrla još dok je bila mlada i dok je služila kod Karačonjijevih u Kaštilju, kažu da je upropastio neki nadzornik, pola Srbin, a pola Mađar, Šandor su ga zvali, koji je bio jako prek i pogan čovek i sve je redom žene napado i nije biro...
Marikin otac se zvao Ferenc i radio je kao čoban kod grofa, a leti su ovce uglavnom bivakovale na pašnjaku kod Crvenih štala gde je trava bila dobra, a na malom Begeju ovce su mogle da se poje. Od proleća pa do jeseni, Ferenc je živeo u kolebi čuvajući ovce. Kad su se ovce muzle, onda mu je svaki dan donošena torba sa svežom ranom i nošeno je mleko u Kaštilj, pa se od njega pravio ovčiji sir. Međutim, Karačonjijevi nisu davali da se ovce dugo muzu, već su ih rano zasušivali i puštali da se, već pre žita radnje, mrču i da se pred katolički Božić jagnju, a oko Uskrsa su uvek prodavali jagance, pa je onda grofica odlazila u Peštu da se ponavlja.
Marikina mati Eržika je radila u kuhinji, a i prala je veš dva puta nedeljno. Grofica je volela da sve bude čisto i uštirkano i da samo miriši, a pogotovu kad su čekali neke goste iz Županije iz Temišvara. Šandor je sa uvatanim konjima u laka kola i sa limenim kantama u letnje dobo, kad su se ovce muzle u cik zore, odlazio kod Eržike po torbu sa hranom za Ferenca. I tako je to krenulo sas Šandorom i Eržikom. Ona se u početku branila i odbijala ga je, ali Šandor je bio uporan i uvek kad je dolazio po Ferencovu torbu, gledo ju je čeznutljivo, a onda je jedno jutro vezo kajase za bagrem isped kuće da konji ne krenu pa da odu i sišo je s kola i reko: Bićeš moja, il ničija, i uguro je Erižiku u sobu i na perini, kraj koje je spavala Marika, napastvovo je. Eržika nije smela da viče da ne probudi dete, a ni komšije, a Šandor je pretio da će kazati grofu da ga potkradu i ona i Ferenc i da će ih grof najuriti sa imanja.
U tom je i bilo istine, jer je Šandor vidio da je na stolu kod Eržike bilo parče mesa i krompira što su Karačonjijevi sinoć večerali i što je zasigurno ona uzela iz kujne da donese detetu kad se probudi. Šandor je bio krupan i jak, a Eržika je bila tanka i mršava, ali lepa i umilna u licu. Inače, Ferenc je kuću napravio na beodranskom Unčiću koji se graničio sa grofovom zemljom i te kuće su se zvale otimačke, jer je postajao u Ćesariji neki zakon koji je sirotinji davao na vlastelinskim placevima, koji su za to određeni, da mogu da na praznom zemljištu izgrade kuće u toku noći. I važno je bilo da, kad svane, preko noći kuća bude izgrađena i da se izjutra iz dimnjaka zaviori dim. Ferenc i Eržika su zajedno sa prijateljima i rodbinom tako preko noći nabili kuću od samo jedne sobe i pokrili su je trskom i tulajom i kad je svanulo mogli su da je prijave u Opštinu kao svoju kućnu numeru i tako je to postala njina kuća.
Kad se to sa Šandorom prvi put desilo, Mariki je bilo jedva dve godine. A kako su godine prolazile, Šandor se sve više ostrvio, pa je, kad je dolazio po torbu Ferencovu ili nekim drugim poslom, napado Eržiku i pred detetom. Ona se branila, ali od Šandora nije mogla da se odbrani. A onda je jedne godine, kad je Mariki bilo pet godina, Šandor prestao da ulazi unutra, a ona je jedne noći čula kako se obolela i kako je za sve kriv Šandor. Ferenc je uzo veliki nož i kreno je da zakolje Šandora, ali ga je Eržika zaustavila i smirila, a samo nekolko meseci docnije, Eržika je umrla od sifilisa. Šandor je bolest pokupio negde u selu, a onda je prenosio sa jedne sluškinje na drugu.
Kad mu je žena umrla, Ferenc je Mariku odno da živi sa njim jedno vreme na evedri, a kad je Ferenc mobilisan i nije imo kud, već je Mariku ostavio kod šogora i kod šogorice. Veče pre no što će ga zajedno sa ostalom vojskom odneti na ruski front, Ferenc se sa beodranske stanice, gde su bili ulogoreni preko noći, iskro i otišo do kaštiljskih štala. Šandor je volo noću da sedi na štalska vrata, a bilo je leto, da sluša kako konji jedu, a on je pušio i pio rakije. Poslednjih godina je sa vina prešao na rakiju i sve se češće opijao. Ferenc je, videvši ga kako sedi i nešto mrmlja sebi u bradu, pola na mađarskom, a pola na srpskom, uzeo vile i sa leđa ga je proburazio svom snagom u predelu bubrega i dok se Šandor valjao po zemlji, uzeo je svoju čobansku brisu i prerezo mu grkljan, tako da Šandor, ma kava ljudina bio, nije ni kmeknuo. Potom je o Šandorovu košulju obriso krv sa brise, oprao je usput na kanalu ruke i umio se i otišao je u svoju četu. Izjutra na prozivci je zajedno sa drugom vojskom ušao u marvene vagone kojim su ih vozili na zborno mesto, prvo u Temišvar, a onda posle za Rusiju. Šandora su sutradan našli štalari. Pod njim je bila lokva usirene krvi na koju su se kupile muve. U opštoj zbrci i mobilizaciji, malo ko je imao interesa da istražuje Šandorovu smrt, a već posle nekoliko dana, sve se zaboravilo, a sluškinje u Kaštilju su odahnule. Ne zna se kolko je kopiladi ostalo za Šandorom u Beodri, ali Marika je, kad je već odrastila, u liku nekih momaka i devojaka, nazirala Šandorove oštre crte lica i pogane oči.
Šogor Ferencov i šogorica su je, već sa petnaest godina, kako se zadevojčarila, udali za Andraša koji je bio biroš u Karlovo i koji je bio stariji od nje desetak godina. Andraš je bio već jednom ženjen, ali mu je žena pobegla sa nekim pustahijom Srbinom koji je pobego kao ćesarski vojnik sa Ruskog fronta i krijo se u karlovačkom ritu, blizu Tise, gde je Andraš čuvo ovce. I naravno, tu su se spanđali i zajedno su pobegli da žive dole negde u Srbiji gde ih niko ne poznaje i gde ovaj neće odgovarati za dezerterstvo. Andraš je važio za vrednog, sigurnog, ali mlakog i bojažljivog čoveka. A za prvih nekolko godina braka, Marika je izrasla u visoku lepu ženu, čak je bila i s pedlja višlja od Andraša. Pamtila je sve što je videla kao devojčica sa materom u dvorcu u Kaštilju i otuda taj njen smisao za lepo i čisto, kako je govorio Slavko Branku tog dopodneva.
