Posle rata i početkom pedeseti' godina, smo svi bili sirotinja. Nismo bili gladni, al se na život malo davalo. A sve što smo imali viška, država je nosila za obavezu. Neki su ušli u zadrugu, pa su mislili da će im tamo biti lakše, al i tamo je moralo da se radi, al za drugog. Mi smo, ko deca, sve to osećali i vidili, al nismo imali prava ni u šta da se mešamo. Moj otac je pod prinudom ušo u zadrugu, a deda je stalno govorio:
Kad jedared daš tvoju muku, nikad je više nećeš povratiti.
Kad jedared daš tvoju muku, nikad je više nećeš povratiti.
Otac ga je smirivao govoreći: Neka, babo, mani, sve će to doći na svoje.
Ja sam znao da je to imalo veze sa čika Milim, našim komšijom, i sa vršidbom kad su nam ostavili tako malo žita da nismo mogli da se izranimo, već smo morali da kupujemo od kolonista iz Bočara, jer su oni kao borci svega imali. Nije mi tu mnogo šta bilo jasno, al ko je mene slušo. I kad sam nešto teo da pitam, otac je govorio: Ti si mali, ti se ne mešaj! Moj stariji brat je znao malo više od mene, al mi nikad nije ništa govorio. A ja sam kreno, sa deset godina, da učim zanat, posle škole, kod Lale Radujkovog u radionicu. On je bio tih, miran i strpljiv čovek, al nije volo kad ga mlogo zapitkivam i samo je gledo da ono što mi da, za početak, uradim, i kontroliso me je. U početku sam čistio radionicu i sređivo alat. Kod njega je sve imalo svoje mesto i bio je šavapski precizan oko svega. Moje je bilo, kad dođem kući iz škole, da uradim na brzinu zadatke i već u tri sata da budem u radionicu. Lala je onda imo jednog kalfu i dva starija šegrta i svi su bili iz Karlova. Ja sam ko najmlađi moro sve da slušam, i majstora, i kalfu, i starije šegrte. Moji su bili najgori poslovi, od čišćenja, preko donošenja uglja za kovački meh, pa do tog da idem u dućan da poslušam majstoricu, a i da joj donesem ogreva kad treba. Lali nije treba tako mali šegrt, al ga je moj otac molio, jer je vidio da ja nisam za školu, al da volem mašine i gvožđe i da volem da se mastim, pa je računo da je najbolje da me od malena pusti da idem da učim zanat za mašinbravara. I drugi ljudi iz paorski kuća su davali decu da idu, u to vreme, za šegrte, samo da ne radu zemlju i da se ne mučidu ko oni sa obavezom i zadrugom. Majstor je imo sina koji je bio mlađi od mene nekolko godina, al on nije ulazio u radionicu. Ja, kad sam odlazio kod nji u kuću, vidio sam da su njine sobe patosane, da imu lep nameštaj i da njin sin uvek ima štofane čakšire sa džepom natrag, a moje to nisu imale i mati mi je šila čakšire od bratovih kad on izrasti iz nji. Kod majstora u radionicu sam bio do šest sati uveče i onda sam išo kući da večeram.
Mati me pita: Šta si danas radio?
Čistio radionicu, kažem ja, samo da ne odgovaram više.
Jer te majstor nešto učio od zanata?, pita me baba.
Nije, odgovaram, kalfa je radio neku bravariju za zadrugu, pa sam mu dodavo alat.
Zanat se ne uči, govorio je deda, zanat se krade.
Kako se krade, deda?, pito sam.
Lepo, glediš kako drugi radu, pa učiš, govorio mi je deda.
Otac je ćutao zamišljen sedeći na stolici. Već sa deset godina sam shvatio da se, kako je deda govorio, zanat krade i da se samo tako može naučiti, jer majstori teško otkrivu ono što znadu.
A moja baba je na dedine reči dodavala: Moraš uvek da mućneš glavom.
A mati je dodavala: Ti imaš dobro tuvilo i brzo kopčaš.
Zanat je zlata vredan, govorio je moj brat poslovicu iz knjige.
A njemu je, za divno čudo, škola dobro išla i on nije volo da se masti i da prlja ruke. On je bio nekako svilen, gospodstven, i mekan, i spremo se da, na jesen, upiše Ekonomsku školu u Kikindu.
A onda sam, sledeće godine, pored standardnih poslova, počo da dobijam da radim pomalo bravariju. Prvo su mi davali da turpijam, pa sam naučio da iskivam gvožđe iz okruglog u četvrtasto, i sve tako redom. Da sečem testerom, pa da lim režem makazama, i tek na kraju su mi dali da na tocilo oštrim predmete i da radim sa strugom. Volo sam na strug da radim, a imo sam preciznu i ruku i oko za strugara. Majstor, kad je vidio kako vešto i sa lakoćom stružem, kao da me je malo i zavolo, a i ja sam već bio narastio. A poslova je bilo svakojaki. Šest godina sam tako učio zanat, a kad se u Novi Bečej otvorila škola, ja sam tamo išo da polažem i tamo sam dobio diplomu na kojoj je pisalo: Mašinbravar. A kad se u Kikindu otvorila radionica za proizvodnju prikolica, sa diplomom sam otišo i oma su me zaposlili.
