Kuća Marinka Pavlovog je bila na treći ćošak od crkve i od centra sela. A sokak je bio širok i prostran sa bagrenjem ili pak dudovima ispred kuća. Drum je bio smrznut odzgore, a konji i točkovi su probijali smrzotinu i ispod je bilo blato crno i masno. Gruntovi u celom sokaku su bili od deset lanaca, a ceo taj kraj je imo zidove od naboja na kojima su stavljane ogrzine ili pak vlašo stajsko đubre odozgore da kiša i sneg ne raskvase naboj pa da se zidovi srušu. Tih godina u selu ljudi su počeli da skidu trsku sa krovova i da masovno kupuju kod Bona u Kikindu crep i da ih pokrivu sas crepoćem. Marinkova kuća je bila preka sa tri prozora, a imala je veliku prednju sobu sa sokaka i sobicu, potom veliku kujnu, pa stražnju sobu i velik konk koji je bio otvoren i di se leti sklanjalo u ladovinu, a zimi se ostaljala obuća u bulje koje se skidalo kad je bilo mokro od kiše i snega. Pozadi je bio veliki magazin, pa letnja kujnica, a onda su išle štala, pa šupa za kola i za konjsku opremu, a pozadi je bila kotarka od pruća i šupica od trske za živinu, pa svinjci i na kraju je bio klozet. Zabat od kuće je obično bio od pečene ciglje velikog formata, što se kupovala na Julijanovu cigljanu u Beodru, i bio je omalterisan sas belim malterom, dok su svi zidovi bili od naboja i dobro olepljeni. A u kući je tišljeraj bio od čamovine i radio ga je, u ono vreme, na daleko čuveni majstor Ljuba Budišin. Kapija je bila drvena, a vrata se nisu mogla zaključavati, već su imala jednu drvenu ringlu koja se prebacivala uveče i prečila da ne mogu da se otvore. U avliji su još bile velika kamara sas slamom pod kojom je bio namešćen obor za marvu i ovce, a pored nje je bila kamara sa senom i sa detelinom, a kraj nje plevara oko koje je uvek, i leti i zimi, čeprkala živina. Đubre je bilo u kraj bašće sadenuto u kocku da može dobro da truli i da zre. Pred kućom je bila bašćica, nekolko čokoti vinove loze, dve jabuke petrovače, a pored đubreta je bio veliki dud pod koji su leti za kolima u ladovini bili vezivani konji da se ne davu u štalu od vrućine, a i da ne mora da se čisti ispod nji i da se ne troši slama.
Kako im je koji sin pristizo za ženidbu, Marinko i Danica su mu pomagali da kupi kuću, davali su mu nešto zemlje i stoke, naručivali bi mu ikonu svetog Ignjatija Bogonosca i davali su mu parče kite bosilja. Marinko je govorio: Mladom i vrednom i pametnom čoveku pomozi kad treba da krene, a pre tog ga uputi u život, a posle će on sam sebi krčiti put i stvarati život. Branko je bio najstariji i on je osto u kuću i on je dobio isto ko i braća zemlje, radila i stoke, ali je imo obavezu da dodvori Marinka i Danicu, a kad oni sklopu oči, onda bi nasledio i deo imanja i kuću u selo u kojoj su oni živeli. To dvorenje je podrazumevalo da im napravi lepe sarane i da im kad pomru napravi spomenike na groblju kako je to dolikovalo pravim domaćinima. Nekako se udesilo da su Dobrivoju kupili kuću čiji grunt upire u njin grunt, ali sa druge strane ćoška. Milorad je kupio kuću u drugi sokak na kikinski drum, a kod njega priko puta, kupili su i Radi kuću. Sofija, kad se udala, dobila je lep devojački štafir i dva jutra zemlje. Marinko, Danica i njino petoro dece su potekli sa salaša i Branku je, mesto kuće u selo, osto salaš da bude njegov i zemlja oko salaša je bila njegova jednim delom, a drugu će naslediti od oca kad umre.
Kad je Branko zaustavio konje i kola pred kućom, vejavica je bila sve jača, a vetar je duvao kao da će meso sa kostiju da otkine. Otvorio je kapiju i utero konje u avliju. Marinko je kao stariji čovek sedeo u maloj sobici nuz peć i kroz prozor, videvši da mu je sin stigao, izađe napolje da ga dočeka i da mu pomogne da raspremi konje i kola. A Danica je oma zažarila šporet i pristavila čaj da se Branko malko ugrije. I svaki čas je iz konka zavirivala prema štali da vidi je l' idu muškarci. A Branko je prvo isprego konje, dok je Marinko pokupio bulje koje je ovaj imao na kolima i kožice da ne kisnu napolje po snegu, a onda je Branko skino sic i oma je otišo u štalu da izsenja kobile.
Dobro si ih zagrijo, kaže mu Marinko.
Loš je put, a i nisu išle iz štale, a i teške su, odgovara Branko.
Neka, neka, fala je Bogu, potvrđuje mu otac.
I dok je Branko sa omutom slame brisao znoj sa Laste i Dame, Marinko im je prostro sveže deteline u jasle i onako usput ga upita:
Nisi dolazio od Božica, je l' su deca zdrava?
Zdrava su deca, al su ovce počele da se jagnju, pa noću dežuram, a i Kovica se poslednjih dana noću budila, pa Zorka mora da ustaje da joj daje sise, odgovara Branko.
Što Spasoje ne dežura kod ovaca?, upita ga Marinko.
Ne mož' ti to ostaviti na derana, a i bliznu se ovce, pa onda moramo da odvajamo.
To je dobro kad se bliznu, reče Marinko, kazo sam ti da je taj šiljeg, što smo ga kupili od Mrazovi prošle godine, dobar. Ja sam vidio još na vašar, kad su oni izneli jaganjce, kako oni izgledu.
A sad da ga vidiš, zabičio se, ima blizu osamdeset kila, a Spasoja ga uči da čika. I to kad ja ne vidim. Bojim se da se ne zaleti, pa da koje dete udari. Kritikovo sam ga i teo sam da mu išaram dupe sas morskovim bičom, al mi je pobego. Molio je da ga ne tučem i obećo je da to više neće raditi. Ovnovi su opasni kad se navadidu da čiku, a strvini nije verovati, reče Marinko.
Kobile su mirno jele i već su bile isenjane kad su zatvorili štalu i ušli unutra. Čaj je već bio skuvan i pario se, a soba je bila topla i mirisala je na sveže pomazano i na sveže ukađeno. Branko je pogledao na sat, bilo je pola devet.
Dobro je, dobro sam stigo, na vreme.
Oćeš da ti uspem malo rakije u čaj da se zagriješ unutra. Jesi l' gladan?, upita Danica.
Nisam, fruštukovo sam kad sam kreno. Nemoj da počinjem sas rakijom, i Branko izvadi duvan i zavije jednu. Oćeš ti Baca?, kako je zvao oca.
Neću, kaže Marinko, malopre sam ugasio prid tim kad ćeš ti doći.
Šta radu Zorka i deca?, upita Branka Danica.
Nadigli su se svi jutros kad sam se spremo da krenem, a Zorka ispekla lepinju sa sirom, a oni samo žmirku ko laščići.
Ja l', a što nisi Bojku dono, treba da ide u školu?
Nisam teo, doće od nedelje kad budu Cucini dolazili u selo. Ona i Svetozar ionako idu kod iste učiteljice. Nego, Baca, teo sam da razgovaram s tobom. Oću da prodam Ružu. Nije primila bika već druga godina. Zajalovila se i mi smo je muzli dok je bilo.
Di ćeš ti musti na jalovinu, to mleko nije dobro, kaže mu Marinko.
Pa sam teo da te pitam kakve su cene i mislio sam da je dam Risti Živančevom da je zakolje. Rista je pošten, samo, sad je zima... kad će on prodati meso, svi su zaklali? Nemam račun, Baca, da je ranim do proleća, a od nje nikakve vajde. Samo, džaba je.
Pa da, kaže Baca, sad ti je ona samo trošak, a kukuruz baš i nije dobro rodio, a gledim na pijace, malo malo pa mu dižu cenu. Tako je to kad ga nema, onda mu cena raste.
Zato sam mislio da odem pa da se dogovorim sas Ristom da je skinem sas rane.
Probaj ako možeš malo da mu izvučeš kapare da ti pokrpiš tvoje rupe, a on meso posle nek prodaje kako oće.
Vidiću.
Danica je svo vreme ćutala, malo je brisala sude oko šporeta, a onda je uzela svoju nemačku preslicu i skinula je vunu sas šifonera i počela je da prede, a usput je slušala o čemu pričaju njen muž i sin. Za razliku od drugih žena u komšiluku koje su prele vunu na vreteno, Danica je u miraz donela iz Kovačeve kuće tu švapsku preslicu na točak i kako su Pavlovi uvek imali ovaca i vune, prela je i štrikala svojoj deci i džempre, i prusle, i čarape, i sve što je trebalo. Nemačka preslica je bila poslednjih godina Danici kao rod. Unučadi mlogo, a svima treba da se obuku, a sa druge strane, imala je i razboj na kom je tkala kudeljno platno od kojeg su se deci šile dugačke košulje koje nisu skidali ni leti ni zimi. Danica je još i lepo pevala, a volela je i da deklamuje, jer je to još detetom naučila.
U sobici na zidu je stojala ikona Svetog Ignjatije, a pored ikone je bilo obešeno parče kite od bosiljka i jedan venac što su ga letos o Duhovima pleli u crkvi.
Oćeš ići večeras na doček nove godine?, upita ga Marinko.
Neću ići, jer imam mlogo posla još po selu da obavim, samo ću otići da platim crkvenu članarinu za ovu godinu, a onda redom po selu. A i zavida bi da se vratim na salaš, vidiš kakav se oluja sprema. Ne može Zorka tamo sama sas decom i sas stokom.
Nisam ti se ni falila šta sam neki dan kupila, reče Danica i ostavi preslicu i ode u drugu sobu i donese novu flanelsku spavačicu. Ovo je za Zorku, bila je rasprodaja za Božić kod našeg Omera Popovog u tekstilnu trgovinu, a njoj će lepo stojati i mislila sam da joj to poklonim za Božić, al eto, kad nije dolazila zbog dece u selo, ti joj odnesi. A kako Kovica, je l' sisa?
Otima se i danjom i noćom. Stalno je gladna.
To je dobro kad oće da je, brzo će napredovati, reče Danica.
E sad sam se malo razgrijo, reče Branko. I šta si kazo, upita Branko Marinka.
Idi kod Riste pa se razgovaraj šnjimena, zimi marva baš i nema cenu, al' i da je raniš nemaš račune.
Sa tim Marinkovim zaključkom, Branko je, obuvajući opanke i oblačeći jankel sukneni i stavljajući šubaru, izašao u konke gde ga je dočekao severac pomešan sa snežnim pahuljama. Prvo ću otići kod čike Slavka da se i sa njim posavetujem, pa ću onda dalje, mislio je Branko.
