Često gledam snimke dece kako iznurena i napaćena umiru naočigled sveta koji oko njih škljoca foto aparatima, sestro. To je tamo negde u Africi, kažu, i to se nas na Zapadu baš i ne tiče mnogo. Kako smo samo sebični, i oholi, i gramzivci, sestro. Kako se bacajući hranu ne setimo da postoji još neko ko je gladan i kome bi ta hrana dobro došla. Plačem od nemoći da pomognem, od besa što oni koji drže moć ne pomažu. Molim Boga da ublaži sile haosa na zemlji. Da gladne nahrani, da žedne napoji, da gole obuče, da sestrama tvojim da moć iscelenja i meni grešnom da oprosti bezakonija učinjena nevoljno. Da braća tvoja oslobode se težnje ka moći drugoj, osim ka moći opraštanja i podvizništva. Molim Tvorca da nam vrati ukradenu ljubav i njome nam pupkove uveže u večnosti njegovoj. Kažem, sestro, boli me svaka smrt deteta, a saznaja o tom me čini naivnim junakom koji želi hrabro uzeti moć samoživima i kao dobrotu je podeliti nemoćnima i deci, deci što pate i umiru..
