Uhranjeni, masni i podbuli za trpezom ljubavi smestili se kao jataci prostakluka, sestro. Pominju Boga dok glabaju plećke praseće rase Pijetren, usput, jednako verujući da njihov je bojtar i nadničar Gospodar vasione. Sa mnom si uvek kad prigrabe me, kad kidnapovan obzirima, verom i tradicijom za njihov astal sednem. Gledam ih kako bahato mrcvare i hranu i pesmu sviraca amatera napijajući i nazdravljajući svecu oko čije trpeze ljubavi su se okupili kao muve oko mrtvaca. Kao hijene pred lešinom. Trgaju i razvalče, kidaju i žderu, gutaju, a ne žvaću. Ponekad sam očajan kad vidim da čitav svet slične trpeze ljubavi postavlja. Padam na kolena, molim se, milost tražim od Gospoda. Prilaziš mi kad iznemognem, privijaš me na grudi, ljubiš starca usnama strasne devojke. Stavljaš me na ležaj od mahovine, puštaš da mlad mesec miluje me i reka mi peva i hrabri me da obnovim se iz sebe sama i krenem iznova, stopu po stopu zemljine šare, da preumnjujem kako bi za trpezama ljubavi zacarila ljubav.
