Marina Bogdanović: „Kruženja bez obličja”

Pred tobom je, poštovani čitaoče, prva knjiga pesama Marine Bogdanović i Beograda pod nazivom „Kruženja bez obličja”. Marina se književnoj javnosti predstavlja jednom pesnički zrelom i poetski zaokruženom celinom koju svet svojim užasima nije uspeo da pokoleba i da je natera da ustukne i poleti u zagrljaj nekim od savremenih naturalnih  tokova poezije. Pesme naše autorke su isuviše prefinjene i jezički čiste da bi pred čitaoce prosipale otrov, kalež, smrad i blato svakodnevnih pomračenja, ludila i destrukcija koje nas okružuju. Toga je i previše i savremeni čovek, kao u njenoj pesmi „Susret”, može da se prepozna u stihovima:

„Obitavam u tri čestična sloja

I sve mi je srodno u aminu

Koji krstim Lepotom”

Pesnikinja rečima oslobađa svoje unutrašnje biće, otvara vrata samospoznaje i shvata, u istoj pesmi, da je pesnički subjekt izvan jarma živog i mrtvog u prostoru koji se zove sloboda, i to je beskraj kojem teži svaki stih u ovoj knjizi, i „Uvek je to susret u poetskom umu”.  

Kruženja bez obličja su knjiga koja se sastoje iz tri ciklusa („Nigdina”, dvanaest pesama, „Čežnjivi vrtlozi”, osam pesama, „Izgubljena trojstva” trinaest pesama).

Čitajući pesme Marine Bogdanović i shvativši da često koristi simboliku broja tri, setio sam se svetog trojstva, ali i Rasela koji na jednom mestu u svojoj autobiografiji kaže: „Tri strasti, jednostavne, ali neodoljive, su me nosile kroz život, čežnja za ljubavlju, traganje za znanjem i nepodnošljivo žaljenje zbog patnje čovečanstva.”

U pesmama Marine Bogdanović, takođe, imamo tri ciklusa i tri strasti, ali se one ne pokazuju tako jasnim i očitim kao kod Rasela. Ona ih je uvila u oblande svog, do savršenstva izbrušenog, jezika i, za razliku od Marije Čudine, koja se nakon posete roditeljima i stvarnosti vraćala u svoju sobu ili kako je govorila „Vratiti se tamo gde me nema”, i za razliku od one Sioranove koja kaže: „u starosti padamo iz sramote u sramotu i što je skandalozno, čak i uživamo u tome”, pesme Marine Boganović kod čitaoca bude suprotan osećaj. Treba joj se prepustiti, otvoriti čula za njenog pesničkog subjekta i osetiti kako te čitavog prožima i kako te na jedan iracionalan način, koji se često ne da rečima objasniti, uzdiže i uzvisuje.

Čitaoca koji ozbiljno shvata reči i vizualizuje slike koje su u pesmama naše autorke date, može osetiti ritam i melodiju, može osetiti obojene tonove koji se prelivaju u njegovom unutrašnjem biću, a mogu se doživeti i puteni talasi koji prožimaju čitavo telo. Ova poezija je lekovita i oslobađajuća. Kroz tri ciklusa vidimo tri poetička modela, gde je prvi pisan slobodnim kratkim stihovima i nudi nam pesničku uvertiru koja nije od ovog sveta i koja nas vodi u svet koji nam otkriva večno mlad pesnički subjekt. Zatim nas autorka uvodi u srednji ciklus pesama koji je krunisan rimom, koji je pevljiv, ali slikovit, bogat i raskošan, tako da čitanjem osećamo da nam se otvaraju vlastite svetlosne kaverne u kojima bismo želeli da ponekad smestimo našu misao. I na kraju, treći siklus je kombinacija dugih stihova sa elementima naracije koja je u funkciji asocijativnosti samog pevanja.
       Marina Bogdanović sa svoje trideset i tri pesme, kao što je Hrist sa trideset i tri godine izašao na suđenje, izlazi pred sud čitalačke i književne javnosti spremna da prihvati,  hrabro i dostojanstveno, svoju sudbinu.
A sudbina dobre poezije je čitanje, kruženje knjige od ruke do ruke i pamćenje uglavnom onih koji poeziju vole i proživljavaju je kao preko potrebni energetski i duhovni postulat u ovom vremenu što pevanju nije sklono.
      Sa radošću preporučujem ovu malu po obimu knjigu za čitanje, promišljanje  i poklanjanje dragim prijateljima.