Fejsbuk me je podsetio da je na današnji dan, pre šest godina, u prostorijama BKC-a, bila izložba slika Vere Nedin, zavičajne slikarke, a takođe i veče zavičajnog pesnika MIlenka Radnovića. Bila je to jedno vreme česta praksa da kombinujemo u jednom programu reč i sliku. Jedni od najčešćih posetilaca naših programa u selu bili su sada pokojni Milan Pavlović, zvani Mika Alas, i Bajin Marko, zvani Medeni.
Mika je bio fotograf, slikar, pecaroš i strasni nautičar. Čak je sam, uz pomoć prijatelja, napravio svoju kako je govorio "lađu" i njome je često plovio i pridruživao se regatama koje su plovile Tisom. A onda je najednom nestao i tek nakon nekoliko meseci našli su, kako kažu, njegovo njegovo mrtvo telo kraj obale teke Tise. Ja sam voleo da se družim sa njim i poslednjih tridesetak godina često me je pratio sa svojim foto-aparatom. Voleo je da nosi crni šešir sa velikim obodom i to mu je davalo neki elegantni izgled.
Marko je usmeni seoski stendap komičar koji je svoju duhovitost i svoje priče i šale godinama, kao na stalnoj sceni, bez obzira na vremenske prilike, pokazivao u centru ispred Cecine trafike. Tu je sedeo na jednom kamenu, a kraj njega je bio njegov bicikl i dva psa, a u ruci je držao plastičnu čašu uvek sa nekim pićem u zavisnosti od toga šta se našlo pri ruci. Kad su zatvorili trafiku, Marko se povukao u svoju kuću i tamo svakodnevno prima prijatelje na druženje i uvek je spreman da ih uveseli svojim šalama.
O Miki i Medenom bi se mogli romani napisati, ali za ovo jutro toliko.
