Velikiog masnog i naduvenog stomaka, jedan oniži čičica je ušao na peskovitu obalu Crnog mora. Kraj njega je bila gospođa jednako debela i masna sa sisobranom broj šest. Povremeno je vadila gaće iz dupeta i gledala je u daljinu. Ja sam sedeo na drvenoj ležaljci i posmatrao. Nedaleko od mene, maser je prebirao rebra gospođi što je ležala potrbuške skinuvši bratele od crvenog brusa. Radio je to majstorski kao i svi kosoki Koreanci. Gledam ga i setim se da njegova zemlja Severna Koreja ima najveći broj lektora srpskog jezika od svih lektorata koje imamo u celom svetu. Život je čudo. Politika takođe. Plažom prolazi jedna Ciganka i prodaje kamenje za struganje peta. Dođe do mene, pitam je na ciganskom da li je Ciganka, ona se nasmeje i kaže da jeste i odmah ona mene pita da li sam ja Cigan. Ne, odgovorim joj. A odakle si?, pita ona. Iz Banata. Ona se nasmeje i opet mi ponudi da kupim kamen za struganje peta. Imam svoj, rekao sam joj i pokazao joj moj kamen. Ona se samo široko nasmejala i otišla je da dalje prodaje po plaži svoje kamenje. Ispred mene, na ležaljci je bio gospodin sa sedim brkovima. Bili su uredno podšišani i poštucani, a oči su mu bile na križaljci gde je rešavao ukrštene reči. Preko puta mene, sredovečna dama utrljava svojoj ćerci mleko za sunčanje na guzi. Devojka je usput demonstrirala neku dens igru na muziku koja se iz daljine čula, a majka ju je ponosno gladila po jedroj kao jabuka guzici. Devojka na sebi ima havajski grudnjak, veliki smisao za igru oko šipke i ljubav koja je njena sada već javno i očigledno ispoljena čežnja. Ćerka potom odlazi, a majka leže na ležaljku i kroz cvike malo gleda u mena šta ja to zapisujem, a malo u svoj tablet. Ja inače retko sedim na plaži i za mene je to gubljenje vremena. Jednostavno nisam naučio da ugađam telu. Meni je duša uvek bila važnija. Prilazi mi jedan naš državljanin, inače profesor istorije, i kaže: Mi, Srbi, smo fascinirani Crnim morem i njegovim kao na Tihom okeanu velikim talasima. Da, odgovorim i videvši da se ćerka vratila do majčine ležaljke, ja im priđem. Govorio sam im na tečnom srpskom obraćajući se majci da joj je ćerka kao Venera sa Botičelijevih slika kad je ulazila u more i kad su je počeli oblivati talasi. Ćerka me je gledala veselo i radoznalo, a majka mi se zahvalila na rumunskom. Vidim da su me razumele i majka i ćerka. Moj zemljak. profesor istorije me gleda. Da ih privedemo u naš hotel pa da im napravimo literarno veče? Profesor istorije se zacrveno. Vidim, nije naviknut na neoposredne kontakte sa nepoznatim damama. Eto ti jasne razlike između istorije i književnosti. Istorija je samo čavrljanje i čeprkanje po onome što je prošlo i što istoričari tumače na razne načine. A literatira je život, stvarni i dinamični, od krvi i mesa, život koji može biti sastavljen i od stvarnosti, i od fantazije, i od snova, ali život u pravom smislu te reči, i zato je literatura kao hleb nasušni ljudima, a istorija i može i ne mora biti. Zahvalim se damama i odem do svoje ležaljke. Vidim da su me lepo primile i da smo se sporazumeli, a da ne govorimo istim jezikom verbalno, ali postoji jedan muško-ženski jezik za koji nisu potrebne reči. Da, mi smo govorili tim jezikom. Da sam malo mlađi i u drugačijem kontekstu, mogao sam ovde u Mamamji na obali Crnog mora živeti kao Galeb. Čak sam to rekao mom prijatelju istoričaru, a on mi je odgovorio da mi imamo naučni skup i obaveze i da treba da se bavimo dobrovoljcima što su branili rumunsku granicu od Bugara. To me je malo sneveselilo i pogledao sam u mladu mamu i ćerku dok su odlazile do obale da među talasima prave selfi fotke verovatno za svoje fejs profile. Ja sam razmišljao da poput gerilca uskočim u njihovu selfi priču i da mladoj mami pomognem da iskaže sav taj svoj potisnuti, što danima čeka da se ispolji, seksipil u ranim četrdesetim, ali sam, ipak, odlučio, iz obzira prema mom ozbiljnom i zabrinutom prijatelju istoričaru, da sačuvam strpljenje za neku drugu priliku. I ovo mi je bilo dovoljno i shvatio sam, duh ne stari i da je eros živ i da živi sa nama do kraja života i docnije kroz tekstove on može da izbija kao naša strašna glad i volja za životom. Zapalio sam novu cigaretu i pogledao u masera koji je sada već prešao na novu damu. Bila je sredovečna i verujem usamljena činovnica koja je tražila da na ovom letovanju, ako već ne može da nađe nekog ozbilnog da je rasturi iz ko zna iz kojih razloga i obzira, da bar pod plaštom zdravlja oseti na sebi muške ruke. Maser joj je šaptao tiho nešto na svom jeziku, a ona samo dugo držala razvučene usne otvorena da svaki njegov dodir doživi svom puninom i da svojom željom za nešnošću svakom pritisku da i svoju energiju da ode i da što dublje prodre u njeno telo. Nailaze ponovo Cigani, a sada prodaju banane i sokove u plastičnim flašama. Gospođa mora da je mnogo željna dodira i nežnosti. Po njoj sam video da je usamljena, iako možda u braku, izgleda usamljena, mnogo usamljena. Ova masaža će joj biti možda jedini telesni suvenir koji će poneti negde u svoju kontinentalnu Vlašku kao suvenir. Pogledam u pravcu obale, kad tamo jedna gospođa se kaljuža u pesku. Muž je fotografiše, a ona se smeje i diže noge. Sa druge strane, deca se smeju, vršte i polivaju se vodom. Morske plaže nisu izgleda za one koji su naučili da misle. Ja ne umem da ugađam stomaku i telu. Kao ovaj svet oko mene. Kažem profesoru istorije. On leži otabačen na svojoj ležaljci i smeje se. Ti si naučio samo da radiš. Samo ti se tekstovi vrte u glavi, dok i sam ne postaneš jednoga dana literatura. I ne samo to, još mi on, onako ležeći, dobaci: Dok i sam ne postaneš, ne samo literatura, već dobra literatura. Tvoj je treći milenijum, kaže mi on. Uh, prejake reči, dragi moj prijatelju. Bolje će biti da odem da se i malo okupam, pa da kao i svi Panonci kad odem kući kažem: Crno more je slano, ali ne kao ono koje je nekada bilo naše i koje se zove Jadransko.
