Živeo sam u stanu sa Turgenjevim, a nismo bili pederi. A onda su se oko štekera za sruju počeli kupiti pauci. Iselio sam se, ali ne do kraja. Poneo sam samo torbu i mobilni sa kojeg sam u nebo puštao kanap bez zmaja. Bilo je rano zimsko mutno i kišno jutro. Ne čini to, govorili su mi prolaznici. Bio sam umoran i u uglu jedne zgrade legao sam kod kontejnera i pokrio se kartama geografskim kad se na jednom pojavi on. Vidim u krevetu je, mislim, on, Turgenjev, leži do mene i vata me za kurac. Dignem glavu i pogledam ga oštro. Pa ti si moja žena, rekoh. Kad si se preobrazio u nju? A on se naljuti i reče: Sad ti neću dati nagradu Milana Čolaka. Ustade najednom kao oparen, a kad sam pogledao na krevetu je iza njega ostalo dugo kao uže masno govno. Posle sam shvatio kad sam ga u jednom sokačetu video da čavrlja nešto sa Milenkom Fržovićem, da on i nije pravi Turgenjev već se moja žena u njega preobrazila ili je to bila racionalizacija nakon sna od stida zato što me je tamo vatao za kurac. Kad sam se vratio u zajednički stan bio je prazan i izgubio sam dokumente - shvatim.
A na ulici je gestapo legitimisao prolaznike.Vratio sam se trčeći na mesto gde me uhvatio za kurac.
Kad tamo moja žena, širi ruke, umiljava mi se ljubi me i šapće.
Zapiši to, Bukovski!
Zapiši to, Bukovski!
A na ulici je gestapo legitimisao prolaznike.Vratio sam se trčeći na mesto gde me uhvatio za kurac.
Kad tamo moja žena, širi ruke, umiljava mi se ljubi me i šapće.
Zapiši to, Bukovski!
Zapiši to, Bukovski!
