Prof. dr Spasoje Grahovac: Radovan Vlahović čuva semiotiku staroga Banata





Radovan Vlahović: „Bapa“:
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html

Radovan Vlahović, književnik i vlasnik Banatskog kulturnog centra, romanom „Bapaˮ otkao je najlepše reči salašarima i njihovim salašima. Umom i srcem od mere i moći, ovaj glasoviti i svestrani banatski i srpski stvaralac rasukao je jednu prošlost koja sve više uzmiče u zaborav. U tihosti Jakšićevih predaka, u Novom Miloševu, neposustalom rukom i rečju, on neprekidno premotava prošlost banatskog paora i ostavlja budućnosti nekadašnju semiološku sliku svoga etnosa.
Autor romana ponudio nam je interesantno i značajno književno predivo na kome su zapisane dve prominentne reči: simbolika i sintatika. Prva reč se odnosi na nekadašnju banatsku leksiku, a druga, uglavnom, na banatsku deklinaciju i konjugaciju. Jezik piščev ima sve oznake starog, paorskog, lalinskog vokabulara: „Vejavica se... sve više zaukavaˮ, „Devojke... se lepo sredileˮ, „...Jer su ga rakija i vino isprazniliˮ, „Slavko je sastavio preko dvesto ovacaˮ, „Imam malo suvi kobasica da ti nakrjemˮ, „Šandor je bolest pokupio... ˮ, „Branko... se jedanput uvatijo jednog puta, i kad je vidijo da se tim putom dobro ide i da se napreduje, onda ga nije menjo... ˮ
U piščevoj leksici puno je lokalizama: bulje (stara odeća), alvaluk (čašćenje povodom nekog uspeha), vitrior (petroleum), diner (vršnjak), klinda (njiva u obliku trougla), komencija (nagrada), lepiš (lepinja), nabrecati (narasti, ispupčiti), ogumak (mala gomila sena, slame) špiceraj (prodavnica svakojake robe)...
Dr Radovan Vrtipraški je pre tridesetak godina zapisao oko tri hiljade reči i izraza koji su se mogli nekada čuti u govoru Mokrinčana i ostalog autohtonog življa severnobanatskog regiona.
U deklinaciji toga starobanatskog govora umesto sedmog padeža upotrebljavan je četvrti („Bijo sam u seloˮ). U konjugaciji karakteristična je upotreba trećeg lica množine prezenta: idedu, voledu, radidu...
Vrednost romanu daju brojni podaci etnografske naznake. Niko u našoj književnosti nije dao, tako slikovito i konkretno, govornu sliku našeg banatskog sela kao Radovan Vlahović.
Meštani Novog Miloševa, prema romanu, zdrave su moralne ličnosti. Maksin otac nije otvarao svoju kafanu za vreme Velikog rata, u kome tamo negde, kako je govorio Maksa, ginu njegovi meštani, odnosno srpska deca.
Tom seoskom i salašarskom življu reč je bila svetinja. Sa mesarom Ristom, glavni junak tog romana, Branko, ima samo pogodbu, odnosno dogovor, ne i sklopljeni ugovor za prodaju krave.
Branko, odnosno Bapa, kako su ga njegova deca zvala, i kakav naslov ima ovaj roman, bio je blaga, krotka, blagorodna, podatljiva duša. Nijedan njegov posao nije preksinoć i poprečice odrađivan, u preši, u žurbi, u nekoj nepredviđenoj nepromišljenosti i teskobi. Bapa je bio neprekidno pripijen časti i poštenju, radu i svojim ukućanima. Njegova pitomasta i podatljiva narav bila je prostrana i pogledna svakom čistom oku i toplom srcu. Pogodbu sa kasapinom Ristom podvezao je, tako da ne ozledi istinu, svojim čvrstim i opštepoznatim etičkim principima. Sve na njegovom salašu imalo je njegovo sigurno i toplo potkrilje. Dom mu je bio otvoren svakom poštenom namerniku. Teškoće je tvdokorno podnosio, a radosti je delio sa porodicom i seljanima. „Nikad nije mnogo davao za život. Znao je šta mora... šta treba... i bez čega se može. Tako je naučio od detinjstva, od oca Marinka i deda Pavla... Nije umeo da mrzi ljude i da im zavidi. Svoje je čuvao, a za tuđe se nije otimao. Imao je dobru ženu, iz Petrovića kuće, iz Kumanaˮ, kaže autor.
Bapin susret sa hajdukom Markom bio je vrlo trnovit. Njegovo uzbuđenje je nestalo, onog trenutka kada je čuo zašto se Marko odmetnuo u hajduke. Branko mu je upriličio umiven boravak na ovom salašu. Dok su Brankovi konji, samovodeni, išli prema salašu, sneg je neprekidno padao. U toj, snegom i vetrom fijučnoj i utvarnoj, mrčavoj i maglušastoj noći, Branko je bio zadumljen, ali i odbrižen što je tog dana prodao kravu mesaru Risti. Branko se nikada nije znao uspeniti, zbuniti i uzbuknuti u razgovoru.
U najboljoj priči u romanu, u priči „Za ne daj Božeˮ, najslikovitijoj, autor je dao pravu salašarsku zimsku idilu, s puno etno-psiholoških i etnografskih pojedinosti. U Brankovom okruženju nema međusobnih bockanja ljudi, nema bezdelnika i žučljivih i durnovitih naravi. Te ličnosti znaju da se fino otkopčaju u veselju, strani su im bili medejstvo, bezazornost, gurnjave u razgovoru, gramzljivost, gubidanost, uvrnutost u veselicama, trošnost zdravih etičkih nazora, političke razmirice...
U devetnaest priča u romanu Radovan Vlahović je, bolje nego iko u Srba, prikazao salašarski život. Time je oslikao i finu romanesknu dimenziju svoga književnog talenta, i time ostavio budućnosti staru semiotiku Banata. Tako se prijatno ispružio budućnosti.