Naša sklonost ka zabludama je velika, osećanje za realnost je uvek iza naočara sebičnih želja. Vredimo obično onoliko koliko nas procene da vredimo, mada mi pre no što se popnemo na kantar procena, mislimo da vredimo više. Procenitelji su naizgled merilo realnosti naše težine i oni se češće prilikom procenjivanja rukovode vlastitim interesima. Naše je da se damo na procenjivanje, a njihovo je da se odluče da mere i kažu koje je naše mesto u njihovom sistemu vrednovanja. Svi gledaju svoje i svi mere svojim aršinima, a ponajčešće tamo gde im naginje interes i srce. Kad nas pogrešno procene, naša sujeta obično izlije reku gorčine u naše srce. Shvatamo kolika je zabluda bila dati sebe, kao najskuplji i najvredniji eksponat u vlastitom životu, dati na procenjivanje onima za koje nisi siguran da te razumeju. I zato, kad se dese loše procene, ne krivimo procenitelje za koje smo od početka verovali da nisu na našoj strani, ne krivimo ni sebe, jer želja za uspehom je samo jedna od naših sitnih ljudskih slabosti. Jer život je, ipak, najvrednija činjenica koju, zajedno sa našim delanjem, imamo čast da u datom vremenu odživimo. A posle se sve ionako zaboravi.
.
