Poezija je opredmećeni duhovni život, putovanje, preumnjavanje
pesnika, ali i samospoznaja slikana rečima, u stihu koji
je nevidljivo stpenište kojim se penjemo ka duhovnim visinama u kojima tražimo odmorište
za naše zamorene traganjem snove.
Nova knjiga pesama „Bezdomice” Todore Škoro, vrsne pesnikinje iz Beograda, kao nagrada za pobedu na konkursu
za najbolju pesmu na 7. evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu je pred nama, čitaocima
i tumačima.
Todora piše slobodnim stihom i njen pesnički subjekt
je narator njenih pesama i glasnogovornik unutrašnjih damara koje pesnikinja proživljava
u vremenima kad se smenjuju drugi i treći milenij. Kad se stvarnost otela iz ruku
čestitog čoveka humanizma i postala oruđe u rukama lihvara, ratnih profitera i ološa
što destrukciju nameću kao model življenja iz kad pojedinac mora da beži, ostavljajući
za sobom, kao lasta, gnezda već svijena seleći se u druga uvek tuđa gnezda.
Knjiga „Bezdomice” Todore Škoro je jedan ogromni anti-ratni krik i vapaj
koji tutnji, ječi i prolama se od biblijskih vremena do dana današnjeg. „Bezdomice” su knjiga koja
nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Oni koji imaju svoj dom, shvataju da u njemu, u
svetu lokalnih ratova, mržnji i stalnih tenzija, nikada nisu sigurni, a oni koji
su se sklanjali pred pogromom poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije
samo iznova sebi i drugim potvrđuju sveopšti haos i nesigurnost koja je zahvatila
modernog čoveka trećeg milenija.
„Bezdomice” su takođe i jedna snažna elegija za zavičajem u kom su
ostale najlepše slike koje nosimo uklesane u sećanju dok lutamo tražeći mesta za
sebe po tuđim zavičajima, po tuđim gradovima i selima, a sve u želji da iznova osetimo
lepotu, snagu i toplinu ognjišta koje greje dušu i uznosi duh.
U knjizi pesama „Bezdomice” kao i u drugim njenim knjigama,
Todora Škoro udomljuje i materijalizuje sopstveni duh i tako sebi, a i svetu
oko sebe, otkriva,
čitavog života, tajnu večne upitanosti i lutanja kazujući svoju stalnu adresu u
srpskoj književnosti.
