Vrtlar u romingu
nasukan u poznom avgustu, ranog jutra,
kao u ranoj jeseni, carske sam begonije zalivao
i kosio travu u vrtu . pred sušom klonulo je već
neko retko bilјe i razvejavalo trunje po ilovači.
znači, još jedno leto ne stigoh da odškrinem plave dveri
i krenem napred, premda tačno je:
s vremena na vreme, svi posumnjamo u sve,
ali, u poslednje vreme, to činim sve vreme.
a sećaš se, bejah grandoman iz Halikarnasa i Gize.
zavitlavah Semiramidu visećim saksijama,
a sada sam smeteni vrtlar, naoružan metaforama
iz kojih se prepoznaje gnev zbog zaludnog traganja.
i sarkastični razmetlјivac aoristom,
dok kvasih stopala u moru osrednjosti koje penuša po
trotoarima ove zemlјe.
revnosno gledah kako se suši ukrasno bilјe, list po list.
mani aorist. verovao sam ti kada si govorila
da je sveta iskra prijatelјstva i lјubavi u slušanju.
ali, odavno te više ne čujem.
i malo sam lјut što je tvoja galaksija tako slabo pokrivena
baznim stanicama.
tek da oslušneš ovaj nagoveštaj elegije o klonulom bilјu.
o trnju, o trunju. o smilјu , o bosilјu,
o minijaturnoj memorijskoj kartici, oblika trepavice
na kojoj je čitko zapisan ceo naš život.
sinoć sam neke čudesne pesme pesnika iz Pojezne
i Armstrongovu trubu jedva preživeo uz pomoć voćnog vina
i tvojih umirujućih reči:
…a naše, naše je samo da sazdamo
tri zraka sunca u nečijim zenicama,…
tako si bar govorila dok smo tragali za značenjima
jaspisa i rodonita, naoružani osmehom,
ubeđeni da sve je samo igra. i ovo nije pesma.
komična je igra gluvih telefona, od koje pucaju opne.
nasukan u poznom avgustu, ranog jutra,
kao u ranoj jeseni, carske sam begonije zalivao
i kosio travu u vrtu . pred sušom klonulo je već
neko retko bilјe i razvejavalo trunje po ilovači.
znači, još jedno leto ne stigoh da odškrinem plave dveri
i krenem napred, premda tačno je:
s vremena na vreme, svi posumnjamo u sve,
ali, u poslednje vreme, to činim sve vreme.
a sećaš se, bejah grandoman iz Halikarnasa i Gize.
zavitlavah Semiramidu visećim saksijama,
a sada sam smeteni vrtlar, naoružan metaforama
iz kojih se prepoznaje gnev zbog zaludnog traganja.
i sarkastični razmetlјivac aoristom,
dok kvasih stopala u moru osrednjosti koje penuša po
trotoarima ove zemlјe.
revnosno gledah kako se suši ukrasno bilјe, list po list.
mani aorist. verovao sam ti kada si govorila
da je sveta iskra prijatelјstva i lјubavi u slušanju.
ali, odavno te više ne čujem.
i malo sam lјut što je tvoja galaksija tako slabo pokrivena
baznim stanicama.
tek da oslušneš ovaj nagoveštaj elegije o klonulom bilјu.
o trnju, o trunju. o smilјu , o bosilјu,
o minijaturnoj memorijskoj kartici, oblika trepavice
na kojoj je čitko zapisan ceo naš život.
sinoć sam neke čudesne pesme pesnika iz Pojezne
i Armstrongovu trubu jedva preživeo uz pomoć voćnog vina
i tvojih umirujućih reči:
…a naše, naše je samo da sazdamo
tri zraka sunca u nečijim zenicama,…
tako si bar govorila dok smo tragali za značenjima
jaspisa i rodonita, naoružani osmehom,
ubeđeni da sve je samo igra. i ovo nije pesma.
komična je igra gluvih telefona, od koje pucaju opne.
