Bio sam Odisej što danima, mesecima, godinama plovi po guščijem parku obuven u šarene na kokice čarape. Moj čun, drvena šajka sa barjakom jeze, kraj krme na jarbolu, veseleo se viori. Lutao sam besciljno po zabludelom mitu koje još zovu traganje za istinom. Otabačen na palubi, sa lulom od bagrema u rukama, dok sunce žarko pekmezilo se po meni. Gledao sam pojave kako gaču u raznoglasju merljivog i prolaznog.
Onda sam skočio u kaljugu prepunu gusaka kao svetine i postao sam crtalo što pliva malo bočno, malo leđno, a onda se kobojagi malo davim, grcam, pljujem vodu, uzimam dah punim šlajma plućima. Vidim slobodan sam da ronim između života i smrti, a da pri tom, bar na tren, nikome ne smetam, kao Odisej u šarenim čarapama, i da, evo, svedočim iz prošle a daleke budućnosti kako je dug bio moj odisejski put.
