Радован Влаховић, Бапа:
http://vlahovicradovan.blogspot.rs/2016/09/radovan-vlahovic-bapa.html
Потцењивање
је, изгледа, у људској природи. Гледамо и меркамо, доносимо закључке, предрасуде,
пре него што стекнемо увид у ствари о којима је реч. Ове мисли не износимо, не
анализирамо. Оне се јављају у делићима минута, као парче јабуке раздора, кап
арсеника у вину, неколико капљица соне киселине на кожу.
Гледајући
корице и наслов овог романа, без обзира на пишчево искуство, биографију, на
култивисаност онога који држи књигу у рукама (у даљем тексту читаоца), ситно
грумење предрасуда витла кроз наш крвоток. Роје се питања какав је то наслов, илустрације
и слично, која нестају кад промењени, оплемењени и са осмехом, склопите корице
књиге.
Е,
кажете. А на почетку је изгледало сасвим другачије.
„Коначно
један дирљив, породичан роман, фино штиво, у гомили свакојаких, деградирајућих
романа које данас читамо”, записала је ауторка овог текста, понета утисцима, на
месту на ком обично стоји посвета.
Браво
за храброст, за пут којим се ређе иде, за сјајно тематизовану, сасвим
обичну причу из сеоског живота једног паора.
Радован
Влаховић предочава нам своју причу из руралног поднебља, доносећи нам свежу, сеоску
атмосферу која провејава кроз странице и чика нас да се вратимо на оно старо,
на оно наше, меко као перина, удобно као јастук у кући наше баке. Аутор слика
неко лепо, давно прохујало време што уочавамо и по језику који користи, а
употребљава некадашњи војвођански језик, обогаћен бројним архаизмима и локализмима,
па можемо рећи да књига има образовну ноту, те да је лексички, лингвистима врло
занимљива.
Књига
је пуна обичаја, писана тзв. војвођанским дијалектом, старим, (фруштуковао),
али је тај говор пун неправилности које штрче из норме стандардног српског
језика (сас ракијом, раду, спремо, јал, доно, шњомена). Он је колаж историје,
обичаја, заборављеног језика (јанкел, витриор) и књижевности.
Ко
би се досетио шта је тувило? Писац романа, на пример.
Роман
се, дакле, бави судбином „малог” човека, иако ти „мали” људи често, а ова књига
то најбоље показује, јесу велики у својим врлинама, проблемима, патњама.
У
жељи да што верније дочара дух времена и историјски контекст, писац ликовима
надева имена остала у књигама тог времена: Бранко, Зорка, Маринко, Љубица,
провлачећи при том, обичај наслеђивања имена. Кроз описе Бранкове куће и њених
чланова, кроз обичаје, организацију дома и дана, даје слику једне патријахалне,
војвођанске породице.
Бранков
лик најбоље је представљен одломком:
„Неки
његови фамилијаши, као што је био Урош Канин, купили су себи онај сат са
ланцем, али за Бранка то је био велики трошак, јер је Бранко рађао децу, множио
стоку и куповао земљу.”
Ако
поредимо, а критичари то воле, Бапа јесте све супротно од Мите из Лазаревићеве
приповетке Први пут с оцем на јутрење, јер Бранко штеди на себи и улаже
у породицу и иметак, док га Мита растаче, китећи се, гиздајући се.
Тамошњи
обичај је био да се дају надимци, те је тако и овај роман добио свој наслов, по
надимку главног јунака Бранка.
Његов
лик приказан кроз различите облике приповедања: дескрипцију, нарацију, дијалог,
унутрашњи монолог, поред основне функције да исприча причу о једном домаћину и
његовој породици, има и циљ да читаоца посредством старих речи, упозна са
некадашњим животом у војвођанском селу, представи нам традицију овог поднебља.
Тако
Бапа каже да се тада знао ред, ко и где припада и то се поштовало, при том
мислећи на класну, економску и социјалну поделу на сталеже.
Читајући,
кроз лик Бранка, главног јунака, носиоца радње и особина које су важне за
разумевање овог дела, сазнајемо важне информације о тадашњем времену: од
гардеробе (носили су се громби капут као у оној песми од Бјелог дугмета), преко
часописа који су се читали (Банатски весник, Пољопривредни календар), до
ситуације у Аустрији пред Велики рат.
Аутор
нам представља Војводину, немире у њој, сукобе. Описујући хронику свог времена,
тог кобног 20. века, наратор понешто казује и о људима са којима је био у
контакту, ликовима који непосредно утичу на развој радње. Тако сазнајемо све о
његовој породици, на првом месту, детаљно, са дигресијама, уз објашњења, о
љубавном троуглу између Марике, Славка и његове жене, о Шандоровој судбини, али
о животима многих других.
У
њему се говори мало и о политици. Писцу није промакао слоган Пролетери свих
земаља, уједините се, за који сазнајемо кроз полемику Добривоја и Бапе, у
којој Добривоје заступа ново опредељење које зове интернационала, док Бапа, као
традиционалиста, подржава Карађорђевиће и краља Петра коме је дао заклетву. Његова
филозофија, коју није открио пред братом, али јесте читаоцима је:
„Да
се државе мењају, а да народ остаје.”
Истина,
сведоци смо бројних турбуленција које су се десило током историје, па чак и у
новијој историји, те је његов став оправдан. Поткрепиће га још једном
сентенцом:
„Сељак
човек, мислио је, не треба да се бави државним стварима. Његово је да води
рачуна о својој кући, о својој жени и деци.”
Поред
односа према породици и политици, на више места подвучен је и његов став према
цркви, као и према традицији народа ком припада. Кад спомиње Летопис, тиме се
недвосмислено одређује према књижевном наслеђу српске књижевности.
„Бранко
је још од детета волео народне песме кад им је мати из песмарице ћитала. Волео
је и кнеза Лазара, и Милоша Обилића, и Светог Саву и све је волео, али је волео
од свега највише да иде, кад су благи дани, у цркву и кад свештеник поји, а хор
отпојава.”
Своју
величину и хуманост доказаће кроз поступке према хајдуку Марку ког је повезао,
нахранио, напојио и примио на конак, како обичаји налажу, и како налажу моралне
обавезе према човеку који је запао у невољу. Бранко је човек који се брине за
породицу када је на путу, који ради све на време, било да је у питању породица,
рад у пољу или стока, по реду је и како треба урадио и ово хајдуком.
Тренутак
када Бапа, како га зову од милоште, долази кући са путовања на које се упутио
како би трговао, јесте тренутак када схватамо да је његова породична ситуација идилична.
Реална, али идилична, кроз коју исијава топлина дома.
Поглавље
Спавачица на цветиће је еротично поглавље у књизи у којој се описује конзумација
брака, врло пластично, али не и експлицитно, већ кроз метафоре из
терминологије која је њима блиска: пољопривреде и природе, те писц овде
реферише на описе из Ћосићевих Корена.
„Отворила
се у пламену љубави који је терао да га прими у себе као нешто своје од бога
дато, нешто за шта се молила и чему се још као дете радовала. Примила га је
онако моћног, силног, набреклог и пуног семена као што мајка земља прима у
своју утробу на векове векова. И Бранко се давао њој свом снагом и вером, као
светињи да даје самог себе.”
Опис
брачне љубави је заиста диван, а пар, Бранко и Зорка, уподобљени су са светом
тајном брака, као оличење љубави према Христу.
Роман
Бапа је заиста ванредан јер пропагира породичне вредности, идиличну
љубав, обрађује обичне теме. Бави се животом малог човека, његовим сићушним
проблемима, ставовима и устројствима како би нам показао да срећа није тамо
негде, већ у једноставности и прихватању живота и света. Изнад свега, роман је
сведочанство о једном прошлом времену, заборављеном језику, ишчезлим идеалима.
Браво!
У Новом Саду,
Марија Пргомеља
3.5. 2017.
