Sinoć nakon Snežine promocije u Dunavskoj krenem prema autu koji sam parkirao kod pozorišta. Napolju je česta sitna, kao jesenja, padala kiša. Uključim mobilni, kad ono dva propuštena poziva. Jedan je bio Senkin. Nazovem drugi, kad ono Franja: "Ne prijavljuješ dolazak u Novi Sad. Očekivao sam da me pozoveš." Obajšnjavam mu da sam u žurbi i da nisam imao puno vremena za druženje. Ne sluša, viče sa druge strane: "Smrzneš se kad vidiš Zupca". Kiša je padala dok sam koračao Zmaj Jovinom i bi mi glupo da na Franjinu zajebanciju odgovaram da se već decnijama ne smrzavam ni pred imenima, ni pred ljudima i pojavama, ali mi bi dugo da mu sve to govorim dok kiša pada i dok prolazim Zmaj Jovinom kao jednom velikom kafanom praznom što prokišnjava. "Sve znaš, Franjo", samo sam mu odgovorio, zahvalio na pozivu i nastavio žurno dalje. Glava mi je bila već mokra kad se setim da mi je Sneža poklonila buteljku na rastanku sa makedonskim vinom i još mi se vajkala kako nema drugu kesu sem neke šuškave najlonske. Zaustavim se kod Šeherezade, izvadim kesu i nataknem je na glavu da mi ne kisne i krenem prema parkingu. Po glavi na kesi mi je dobovala kiša, mora da sam izgledao smešno, ali bar nisam kisnuo, a grad je na Dan pobede izgledao tužno i sumorno. Svo šarenilo reklama i uličnih kandelabara nije uveseljavalo pogled, već naprotiv, bilo je nekako snuždeno na rubu očaja.
U meni su se preplitale rečenice, mnogo lepih rečenica i priča sa Snežine promocije, toplina i emocija kojom su me darivali njena ćerka, njen suprug i ona sam koja je uložila ogromnu energiju da sve sabere u knjigu Oranica koja meni, piscu, koji drži do svojih paorskih korena veoma prija, potom da knjigu objedini na tri jezika koji su jezici mog Banata, a onda povrh svega, dotakla me misao profesora Tocilovskog koju je izrekao da se ništa ne dešava slučajno kao ni naš susret pet godina nakon mog gostovanja u Rijeci, gde je on govorio o meni kao kao autoru, a ujedno mi i postavljao odlična i inspirativna pitanja o mom shvatanju poetike u mojim do tada objavljenim knjigama. A tu je bilo i Perino obraćanje i jedna rečenica koja mi je laskala, ali je izgledala toliko istinita i stvarna da sam u nju iz prve poverovao u svoj svojoj naivnosti i želji da je to baš tako. Kiša mi je dobovala po najlon kesi na glavi, pred gradskom kućom je bila velika bina na kojoj se čula neka tiha muzika, a pod svodom kadetradale su se sklonili ljudi, koji su čekali koncert za Dan pobede, od kiše. Neće Boga da da da se komunisti preobučeni u građane vesele u Novom Sadu za Dan pobede. Oće Boga kako on oće, mislio sam se nešto u sebi i koračao.
A onda mi padne misao da je Franja naslutio da će se nešto desiti, on je kao onaj prozorljivi Franja Asiški što unapred vidi događaje. Čudno, ali izgledalo mi je istinito. "Smrzo si se od Zupca", brundao je Franja u meni sve jednako svojim baritonom. Koračao sam dalje i setio se između brundanja da je Zubac bio direktor KUP-a na RTV-u pre više od trideset godina kad sam udarao temelje mojoj porodičnoj kreativnoj industriji u Miloševu. Kad sam se trudio da dovodim pisce i umetnike u selo i da selo i ljude oko mene bar malo poetizujem tek da žena i ja možemo da preživimo u tom miljeu koji je verovao u zemlju, novce i samoupravljanje i za koga su programi koje sam tada pravio bile Radovanove ludorije, a moje bavljenje književnošću je bilo nalik na fantaziju kojoj se treba podsmevati i koju treba ignorisati. E, u tim vremenima kad mi je bila potrebna neka javna potvrda onoga što radim, mogao sam to jedino tako da ljudi vide da su programi koje ja pravim u Miloševu na televiziji. Ja sam imao viziju, i tada kao i sad, da je kulturna moć tamo gde su stvaralaštvo, kreativnost, lepota, dobrota i pozitivna enegija, da je to onda vremenom prostor na koji se i Gospodnja milost sliva i da ti prostori počinju sami od sebe, radom i upornoću, da se greju da se usijavivaju i da oni počinju da zrače. Deleko sam ja tada bio od zračenja, ali sam radio na tome i u tom vremenu mi je bila potrebna televizija da to što radim pokaže i da moji meštani vide da to što ja radim zaslužuje pažnju šireg auditorijuma pa i tada veoma popularne televizije. Na moju molbu, Zubac mi je kao urednik, preko svojih novinara, izlazio u susret. Meni je to tada značilo. Zupcu je to bio tek neki usputni odraz svog urednikovanja, a verujem da je i sam imao pozitivan odnos prema mom ondašnjem kulturnom donkihotstvu.
I evo, još mi dobuje kiša po najlonskoj kesi u koju mi je Sneža spakaovala vino i ne sluteći da, dok me vino žulja u torbi obešenoj o ramenu, kesom spasava glavu piscu Radovanu Vlahoviću sa opstruktivnom bolešću pluća koji ne sme da se prehladi. A Franja mi i dalje galami u meni dok sam skidao prokisli kod auta mantil. "Smrzo si se od Zupca." A onda mi se, kad sam seo za volan i upalio auto i uključio grejanje, najednom javi u glavi Perina rečenica izgovorena na Snežinoj promociji u prepunoj sali oko stotinak ljudi u publici Biblioteke grada Novog Sada. "Ja sam", govorio je Pera, "završio školu u Banatu i poznajem Banat kakav je bio onda i vidim koliko je oronuo i koliko su sela opustela danas. Fabrike su se urušile i sve se u Banatu urušilo. Zahvalan sam Radovanu što ga podiže. Ono što je u prošlosti bila u Jugoslaviji i svetu zrenjaniska privreda, sada je to Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa." To su bile iskrene Perine reči. Dok sam sa uključenim brisačima i svetlom vozio preko Trifkovićevog trga, shvatim da je Franja bio u pravu kad je rekao: "Smrzo si se od Zupca". Bile su to prelepe reči koje su mi stigle na Snežinoj promociji Oranice nenadano od čoveka koji ih u tom času nije morao izgovoriti i zato verujem da su bile iskrene i bar za trenutak su, dok sam po kišnoj noći grabio autom kroz dugi i usporeni Temerin, blažile gorčinu koju sam tokom godina od nerazumevanja i predrasuda, malograđanskih, političkih i ostalih, u sebi sakupljao.
- Kad krećeš? - pitala je - Da spremam večeru?
- Krenuo sam - kažem i usput stavim jednu Negro bombonu Odžačar grla u usta i nastavim da vozim prema kući.
