Za razliku od drugih tumača knjige „Loža” Simona Grabovca, ja sam već od prvog čitanja knjigu doživeo kao svojevrsnu pesnikovu potrebu da regeneriše unutrašnje biće, kako svoje tako i svog pesničkog subjekta.
„Ložu” tumačim kao posteljicu koja je držala na okupu sav poetički haos, sva ludila, damare i praske koji su se dešavali u autorovoj glavi, dok se nije rodio embrion koji je rastao, stasavao, zaštićen ložom u pitomom zavičaju, u duši pesnika.
Embrion je uzrastao do fetusa koji je docnije porodio novo mlado i regenerisano u pesniku pesničko biće.
Iznova rođeni pesnik Simon Grabovac je „Ložu”, koja je spoj energije jezika, ritma, ironije, paradoksa, inverzija jezika, jednom rečju umetnička jezička kreacija, preobrazio u knjigu koju, zajedno sa poetskim subjetom, ostavlja čitaocima.
„Loža” se savremenim čitaocima nudi kao nova neponovljiva pesnička pričest koja se kao duhovna kretnja ka beskonačnom haosu, iz kog je stvorena, uzdiže iznad svog domaćina pesnika i postaje fluid što otvara mnoštvo asocijaja kod čitaoca, tera ga misli u ovom vremenu nesklonom poeziji, kad se živi po automatizmu i kad je literatura prestala biti kritička svest savremenog čoveka.
Radovan Vlahović
