Poezija kao peta strana sveta jedini je izlaz mislećim
ljudima kad kretanje na bilo koju stranu postane neizvesno. Ona je put misaonog
i psihološkog preobražaja svojim fenomenom pogleda ispred, i pogleda iza, jer
nam omogućava da izbegnemo nametnute virtuelne
uslove života.
Ona je i „Loža“,1 kako je svoju novu
knjigu imenoslovio
Simon Grabovac,2 u kojoj se pisac može skrasiti sa svojim jedinstvenim ispitivanjima tema
obrađenih energijom posebne umne osetljivosti. Simon Grabovac svoje pesme grupiŠe u krugove (iliti cikluse): Sa puta, Kabineti, Retkosti,
Produžeci opštila, Dve strane i Odla-zeći. Kako smo svi
mi odlazeći, dobro dođe da, kako kaže pesnik „bacimo pogled“ i razmenimo svetlost pređenog puta, preuzmemo onu svetlost koja će nas voditi do konačnog dolaska iz odlaska:
Uzdahnem skupim
misli, pogledam
u nebo
pustim suzu, viknem
i sačekam odjek
sagledam život
u jednom trenutku.
Utisak trenutka
bilo da je iz elemenata radosti ili sublimne srdžbe, mora se „završiti trijumfom i uskrsnućem svetlosti i mira“. To su ta podnovljena stanja koja u „podnovljenim pesmama“ iskazuje Simon Grabovac kroz četiri pevanja u kojima
on prorokuje da će i pejzaž (sluti) postati mašta, i da će do njega ipak dopirati sećanje dalekih predaka,
ali ostaje prećutana priča iz detinjstva koja
sada ima „ogromnu belu kosu“.
Grabovac je multimedijalni pesnik, on podseća da je počeo „period
osvešćivanja i ogleda, otvaranja sopstvenog
unutrašnjeg poseda,
kad skinemo kožu3 otkrivamo korisnost tajne i sve je moguće, čak i da nismo u
pravu, ali ostaje duhovno zaveštanje da treba
ići „prema svetlosti“: Svetlost unutrašnja, ili spoljašnja, svetlost sunca, navode na ideju preuzvišenosti ali i osnovnog jedinstva pobuđenog kao trenutak. Svetlost ima i kapitalnu ulogu u pevanju Simona Grabovca. Svetlost duha i života, ostaju jedno te isto i kada ih neko nespretno preimenuje
i kao takve prisvoji. Svetlost je hram čiji smo svi mi pravovernici. U eri podela i imitiranja sve lakšeg peska,
to niko nije porekao. Onaj ko jeste, ne ide običnom ulicom, on gaca „ulicom iskopanom u vazduhu“. A pesnik?
Korača ulicom Laze Telečkog, u njoj čini „prve korake“ i do nekih njegovih pesama. Kroz nju putuje i njegov čitalac prateći simbole
pevanja da ne uđe u prostor
ganutljivosti a pesniku
ostaje da se „izbori sam sa sobom“ jer, slede „produžeci opštila“,4 kako
bi se rešila „jednačina odnosa moći i pesničkog izazova“.
Opštilo je pozorište različnih scena:
poigravanje, izigravanje, nadigravanje, sunovratje,
parenje neba da bi određena svetlica mogla da dođe do izražaja. Opštilo je i munja, grm`avina, „arabeska
pokreta“ na sceni ali i „energetska kuglica“ čula i vazduh iz koga je „zasvetlucao žar svetloga“. I, da li je to samo istorija glume ili „teorija
tajne kineskog pozorišta“, na primer,
ili afektiran govor prostora i njegove drugačije stilizacije nego što mu je to bogom dano. Ovo je zapravo priča o bezazlenosti
pozorišta i teške scene kao sintagme
društvenog stanja koje
glumci u produžecima kritički osvetljavaju i
pokušavaju da slome „crni kljun“5 zloslutne ptičurine.
Zamislite „zov čistog vazduha“ koga pesnik Grabovac registruje ili „zlu
sudbinu razumevanja“; ove teme u psihologiji umetnosti
otvaraju dileme oko razrešavanja društvenih kretanja gde su jednako sociologija, psihologija, ekonomija duha,
prava i neprava. Adekvatan pesnički izraz samo je
ponudio „viđene reči“ čiji je tačan raspored intelektualno proračunat snagom moći kojoj se sarkasti~no suprotstavqa. U svemu pesnik „mora
biti duboki diplomata da bi uskladio međusobno suprotstavljene (...). Ovde treba lukaviti; a onde samo proći; treba zadržavati, dobijati, preklinjati da se dođe
(...). Direktna volja ne služi ničemu; (...) treba
suprotstaviti kakvu takođe nepredvidivu
ništa manje živu i raznovrsnu moć.“6 Ostala je samo moć poezije pesnik,
često, opisuje i ono što i sam ne voli. Tako poezija oscilira između po(d)uke i kritike, kroz bukete „savršeno odabranih i izdvojenih reči“. A da li čovek rešenje zagonetke vremena
može naći na „ostrvu“ Meše Selimovića, na primer,
pita se Grabovac u esejističkom spevu koji,
ne baš slučajno sledi pre pesme „Kap“. Delo o delu, pesnikon dovršavanja teme, njeno prevođenje iz proze u poeziju, ovde, čini mi se, produbljuje duh koji se nigde nije udaljio već on „otkriva samog sebe sna`nije no ikada“ iako razapet
„na dve strane,“ 7 i ništa dalje do između dva slova A i B, tačaka koje je kao i slova davno prisvojila matematika ali
i prosta politička računica. I gle, ide vodotražilac, sluša je na
pomolu i nosi rašlje tražeći vodenu žicu. Voda je prodata, ali pesma nije, „pevajmo i kad boli“,
kako je to činio pesnik Paun Petronijević. A boli, jer, čak ni sa sećanjem na svoje vrednosti koje lako odbacujemo nismo stigli
dotle da smo bar „načeli skramu u podsvesti“,
kaže Grabovac.
Pesnik uspostavlja „red reči“,8 da bi
razumeli tok stvarnosti kroz simbole, metafore ali obavezno i alegoriju. Šarl Bodler je zapisao da je alegorija „suštinska estetika forme“. Da su ljudi samo reči, a (ne)ljudi oni bi bili u kolu (lancu) dobrote - reči, po Grabovcu, prizivaju jedna drugu. Problem koji se
javlja jeste u reči, ona koja
je prva, reč nad rečima: „Red reči je najvažniji“. Sva
umetnost je na zadatku da je pronađe,
„Odlazeći“9 iz lože pesnik Simon Grabovac ostavlja pesme koje, posle čitanja izmame usklik:
„Ovo je veliki trenutak i ovo nas pročišćava.“ Prisustvo poezije u našim životima, konačno nije samo umni prestiž, već određena vrednost koja
nas brani od svakog poricanja postajanja.
U Vrnjačkoj Banji,
24. septembra
2017.
_________________
1) Simon Grabovac:
„Loža“, Banatski kulturni
centar, Novo Miloševo,
2016.
2) Simon Grabovac
(Novi Sad, 1955), živi
u Novom Sadu piše poeziju
i književnu kritiku. Objavio deset
knjiga.
3) Čitaj: Masku.
4) Naziv novog
ciklusa ili pesme jer, pesnik svoje pesme imenuje naslovima.
5) Crni kljun - naziv novog ciklusa pesama.
6) Pol Valeri:
„Mediteranska nadahnuća“,
Službeni glasnik, Beograd,
2016. str. 113.
7) One dve strane
- novi ciklus.
8) Ciklus.
9) Ciklus.
