Praznici su odlično vreme, a pogotovu verski praznici nam pružaju utehu i više razloge za nadu i optimizam. Oni su najbolji za samozaborav svakodnevnih problema koji nas kao crvi jabuku nagrizaju i tredu tako da ponekad padamo u blaga očajanja i depresije koje u stidu ne želimo da priznamo već se pravdamo uglavnom umorom ili pak promenama vremena. Već godinama kod sebe i drugih ljudi primećujem kako na razne čak i veoma dovitljive načine racionalizujemo naše strahove i uvek prisutnu egzistencijalnu zebnju. Vidim da i posle nekoliko hiljada godina pisane civilizacije nismo uspeli da razrešimo osnovne egzistencijalne probleme i strahove. Da posle milijardi napisanih stranica muči nas jedna te ista zebnja kako prevazići osnovne materijalne teškoće, kao se isfinasirati do sledeće plate ili do sledećih prihoda i kako sačuvati pri tom osnovno ljudsko i građansko dostojanstvo. Voleo bih da to nije tako i da ja samo umišljam u ranim jutarnjim satima u želji da tek nešto što mi je na duši, kako kaže naš narod, reknem. A za vreme praznika, kako običaji nalažu, veseli smo i skloni širenju pomalo isforsiranog optimizna, a i onog lako primajućeg veselog raspoloženja tako da kroz hranu, piće, veselje i veru da će na kraju sve ipak biti dobro i biti nekako, pristajemo na tu vrstu lepe emocije koja nam blokira cetar za analitiku i čini nam se da je u našem životu sve u redu i da je sve dobro i kad nije. Ali da vam, dragi prijatelji, ne remetim praznična uživanja, slobodno se zaboravite i opustite, daleko je ponedeljak.
