Pamtimo mnogo, a zaboravljamo još više. Čini mi se da zaboravljamo i ono što smo znali i ono što nismo znali, što smo tek trebali da saznamo. Zagledani u ono što treba da dođe, ispunjeni varljivim nadama i verom da je nas baš šivot odabrao da grabimo napred, a sa svešću da nam i nema druge. I tako protrčavamo dane, mesece, godine i kad se obazremo, vidimo da smo protrčali kroz život, da smo ispunili naše majušnje sudbine, a sve u nekoj brzini, u žurbi, bez spremnosti za introspekciju i jasnog uvida u ono što pamtimo, u ono što je sačinjavalo našu sudbinu. Postoje trenuci kad zaista treba se malo zaustaviti, prikočiti i sećanjem osvežiti pamćenje. Vratiti slike, događaje i promisliti i proživeti ih još jednom. I to ne samo lepe, one gde smo se junačili već i one kad smo iskazival sav svoj jad i bedu karaktera. Tek toliko da osetimo da smo živeli, da smo to mi sami sa svim manama i vrlinama.
