Pred tobom je,
poštovani čitaoče, nova pobednička zbirka pesama Tonija Perdića pod nazivom „Vrtlar
u romingu” koju ću, i pre no što zaroniš u nju, u kratkim crtama pokušati da
približim i da te zainteresujem, ne samo za čitanje, već i za citiranje, a po potrebi
i učenje nekih pesama ili stihova iz njih, napamet.
Knjiga se
sastoji od šest ciklusa pesama koje nas već po samom nazivu celina pozivaju na duhovno
putovanje i avanturu „beskonačnim spiralnim stepeništem” gde nam pesnički
subjekt Tonijevih pesama otvara priču za one koji će se tek roditi prolazeći
poput eona kroz vreme i prostore, tragajući za metafizičkom ljubavlju koja se
doživljava samo u dobroj pesmi. Stoleća za nama su opustošila naše snove i
učinila naše živote virtuelnim i nestvarnim, a u želji da iskažemo se, ako ne
drugačije, onda u nekoj memorijskoj kartici u kojoj je ispisan sav naš život.
Pesnik nam u „Kristalnoj bašti” prosejava svetlost jednako nudeći, nasuprot
javnim bibliotekama koje prokišnjavaju, svoju intimnu priču ‒ da bi pesnički
subjekt još mogao biti pesnik, nadnaravno i osvešćeno plemenito biće koje se
kazuje biranim rečima. Pesnik je uvek spreman da u mogućem taži nemoguće, u
nesavršenom da otkriva savršenstvo, da daje sebi mogućnost da kroz pesmu
humanizuje život i nesavršeni svet oko sebe.
Za svoju poeziju
u ciklisu „Pred lavinom eona” Toni nam kaže:
„Nisu to nikad ni bile neke pesme.
samo priviđenja utkana u aliteracije i rime.
Samo opiljci izmišljenog
univerzuma.”
Za Tonija
Perdića, čista nepatvorena poezija i pesma je nešto nalik čistoj esenciji za
kojom se večno stvaralaštvom traga, ona je sublimacija svih iskustava, znanja,
težnji, shohvatica, poniranja, vizija i čežnji koje se mogu desiti u čoveku
trećeg milenija koji obezbožen i raščerečen vapi za sjedinjenjem sa sobom i
svetom, vapi za harmonijom koja bi možda ličila na pesmu kakvu njegov pesnički
subjekt često priželjkuje.
U ciklusu „Kad
brundali su bumbari i zujale su pčele” lirski subjekt nam evocira sećanje na
rođenje jedne gimnazijalke, na očaravajuću lepotu prirode, na nevinost kao iz
najlepšeg sna istkanu i mogućnost da kosmička princeza doživi svoj prvi bal.
Nežnost kojom Toni peva u „Baladi za gimnazijalku” u ovom ciklusu je sazdana od
roditeljske ljubavi i astralnog nadahnuća iz kog se rođenje voljenog bića helderlinovski,
na jedan neprimetan i nenametljiv način, iz konteksta otvara kao savršena
poezija.
Na vrtoglavom
karuselu, pesnički subjekt analizira i govori o odnosu pesnika i muze, o večnom
kolopletu za savršenom srećom, negde na kraju sveta, iza svih zastora, pa makar
u kafani uz muziku, lelujanje lišća na mladim granama, na otvorenom beskrajnom
prostoru gde se sreću dva bića sa željom da sažmu svoje suštine, sjedine se i
nađu u jednom vihoru samozaborava, topline i pripadanja. Na jednom mestu autor
nam kaže: „Mahnula je ona, što bi lagao retrovizor” i daje nam sliku ogledala i
ogledanja, kao i želje za ogledanjem i samospoznajom u očima dragog nam bića
koje i ima svoj odraz u stvarnosti, ali se na pravi način spoznaje tamo iza, na
nekoj vrtešci, na nekom karuselu kojim se vozimo u vremenu što tren je, a
ujedno i večnost.
Život nam se
tanji, bledi i nestaje na naše oči, svet se urušava u naletima šizoidnih
tabloidnih priča koje nam u dušu, kao u veliku prazninu, ubacuju svoje smeće
koje preti da nas zaguši i potopi, da nije nade, da nije tog „sveprožimajućeg
svetlucavog praha” kojeg smo sačuvali uvek kad naš um treba da svečoveka u samom
sebi regeneriše i vrati se u normalu kojoj se u pesničkom zanosu stremi. Svet
je svoju demonsku izopačenost, poput vrelog katrana, uvek spreman da sipa po
glavama svojih podanika u želji da sprži kreativnu energiju i snagu reči čoveka
trećeg milenija koji misli, poput Tonija Perdića, svojom glavom, i peva svoju
pesmu uvek kad svi klonu, kad su svi oko njega spremni da se predaju, on iznova
i pri samoj pomisli na daleku i neuhvatljivu pesmu/ženu, budi u sebi onaj „sveprožimajući
svetlucavi prah” iz kog se kreće u pisanje pesme kao najmoćnijeg otpora
sveopštem ludilu koje se nameračilo na čoveka trećeg milenija.
„Vrtlar u romingu”
je, dragi prijatelji, knjiga pisana slobodnim stihom, čistim i izbrušenim
jezikom sa, može se reći, jednom prefinjenom emocijom i jasnim poetičkim
konceptom iz kog nam se kao lotosovi cvetovi otvaraju pesme za naše novo
zaljubljivanje u život i sveopšti otpor sivilu i besmislu koji nas okružuju.
