Utim Branku i Dobrivoju sa leđa priđe Draginja, tetka
im, Slavkova sestra iz Obilićeva, i zagrli ih:
– Kako su moja dva lepa bratića?
– Evo, tetice, kako može biti na disnatoru – reče Dobrivoj
onako šeretski. – Jemo i pijemo, a pošto je – ne pitamo.
– Neka, neka – reče Draginja – zato je čika, fala Bogu, i
pravio paprikaš. Nego ’tela sam da pitam gosta da li je istina to što su novine
pisale za Raspućina?
– Pa pitaj – reče Dobrivoj.
– Pitaj ti, Dobrivoje, ti umeš ruski.
– Nije baš da umem, nego natucam. Kaži, tetka, šta da pitam?
Branko je za to vreme sedeo mirno sa čašom vina u ruci kraj
Dobrivoja, a drugom je držao teticu Draginju za ruku.
– Pitaj ga jer istina da je Raspućin nagovaro cara da ne ulazi
u rat da pomaže Srbima u borbi protivu ćesara, kako su pisale neke naše banatske
novine, i kakav je bio taj Raspućin, jer stvarno imo take iscelitelјske moći?
Dobrivoju se malo nije svidelo pitanje, ali nije imao kud.
Pogledao je u Rodzjanka, a onda mu je nekom mešavinom srpskog i ruskog jezika postavio
pitanje.
Ovaj ga je pažlјivo saslušao kad mu se obratio, jednako držeći
ruke na stolu, jednu sa jedne strane svog omazanog tanjira, a drugu sa druge strane.
Pogled mu je bio lјubazan, ali nekako tužan i sumoran. Pratio je šta se dešava u
čitavoj sali sa gostima i kako su dečurlija utrčavala i istrčavala uzimajući sa
stola kiflice sa salom kao da ih kradu sa tanjira ispred njihovih očeva i matera
jureći u drugu sobu gde je bilo postavlјeno za njih.
Deca, mislio je u sebi Rodzjanko, svugde su ista,
vesela, bezbrižna i slava Bogu da je tako.
Dok mu se Dobrivoj obraćao, malo nagnu glavu preko stola da
ga bolјe čuje, a u isto vreme, gotovo zaštitnički prema gostu, nagnuo se prema Dobrivoju
ujak Avakum.
Na prvo Dobrivojevo pitanje ogovorio je samo kratko:
– Istina je.
A za Raspućina je rekao da je on bio jurodivi starac koji
koji je lečio molitvama pokojnog carevića Alekseja i da mu je zbog toga pokojna
carica Aleksandra bila mnogo zahvalna.
– Da li je dovolјno za odgovor? – upita Rodzjanako Dobrivoja,
a ovaj se okrene tetici:
– Jer si razumela?
– Jesam, i fala velika gospodinu – reče Draginja smešeći se
i klanjajući se, a u odlasku je snažno stisnula Branka za ruku.
Branko joj je uzvratio stisak, a u tom času je Bacojkina banda
zasvirala Ni brige te, sivi tiću i svi su počeli da pevaju tu pesmu kao dištričku
nepisanu himnu. A Branko je malo napio vina, zavio je još jednu cigaru i dok je
pušio, neprimetno, u sebi je prevrtao misli o Raspućinu što ih je čuo, o tome kako
su za njim ludovale najveće petrovgradske dame i kako ih je on sve redom opasivao
i terao đavola iz njih, i kako ga je Bog zdravo obdario sa onom stvari, a to se,
izgleda, ženama zdravo dopadalo čim su tako ludovale. I tu se Branko nasmeši
u sebi, seti se Mare Bašine i bi mu nekako milo oko srca, a onda ustane i ode da
vidi kako mu je Zorka i da li može sa decom da se vlada. Usput je bacio pogled na
teticu Draginju. Ona je, očigledno zadovolјna što joj je precednik ruske
Dume lično odgovorio na neka pitanja koje je ona čitala u Banatskom glasniku,
veselo ćeretala sa ženama mašući rukama i naginjući se ka sagovornicama.
Žene umu što niko nume, pomisli u sebi Branko i krene ka Zorki koja je
sa rukama na stomaku sedela tik do vrata i motrila na decu kako utrčavaju i istrčavaju
unutra, vodeći računa da njeni ne napravidu neki škandal.
