Prva
knjiga pesama Svetlane Petrović pod nazivom „Da me sete na trenutke neke”je
svojevrsni lični pesnički spomenar i poetski dnevnik u kome se u stihu beleže
mnogi važni životni trenuci u pesnikinjinom dosadašnjem postojanju i putovanju
kroz kroz vreme koje je ona stalno, prizvijaući Boga u svojim pesmama,
najmilijima i čitaocima ponudila na dar.
Pesme
koje su pred nama otkrivaju nesumnjivi pesnički talenat i od Boga dar naše pesnikinje,
ali i sposobnost da se čuju unutrašnji glasovi duše, a ujedno i da se oni
oblikuju u pesmu kojom nam se autorka obraća tiho, nežno, umilno i
bogobojažljivo i time nam opričava damare iz podsvesti koji pohode u osami
njenu dušu. U pesmi „Osama”, autorka nam kaže:
„Čaroban
trenutak osame,
prožimanje
tišine,
spokoj minulih
vremena
sažme mi
biće
u česticu
daha
i saznanje
svoga postanka.”
Ovim
stihovima nam Svetlana govori o svom ličnom samoposmatranju, o preispitivanju
dosadašnjeg života koji se uvek sastoji od mnoštva uspona i padova, od radosti
i tuga, od potrage za nekim lepšim i čestitijim svetom u kome se pesničko biće
oseća, u svojoj tananosti i težnji ka čistoti, kao svoj na svome.
Poezija
je jedna vrsta emotivne i duhovne samospoznaje sebe i sveta oko sebe kroz jezik
i ona se otkriva našoj pesnikinji kroz čitav život i daje joj krila da
opstane u svetu koji je, poput razbijenog ogledala, potrošen i skrenut negde na
stranu i nikada nam ne daje jasnu sliku o sebi. Svetlana taj i takav
polupani svet sastavlja pesmom pomalo romantično mu daje i stavlja oreole
svoje sanjane i proživljene lepote i pokušava da ga učini boljim i ugodnijim
mestom za življenje kako za pojedinca tako i za njegove bližnje.
Svetlana
Petović u svojoj knjizi peva fonom i prizvukom nostalgije i sećanja sa željom
da promišljeno i prosnevano, kroz poetske slike i misli, otisne na hartiji, kao
u kamenu, za vremena buduća, kao trajni trag vaskolikog postojanja.
Pesme
Svetlane Petrović su pisane slobodnim stihom, njena misao je jasna i čista a
jezik i reči u pesmama su pažljivo birane i oslikavaju jedan prefinjeni
čitalački ukus i naslanjanje na post romantičarsku pesničku tradiciju koja se u
trećem mileniju iznova afirmiše na srpskoj književnoj sceni.
Ovu
knjigu Svetlane Petrović čitam kao početak njene pesničke vidljivosti na
srpskoj književnoj sceni i zato je sa radošću preporučujem pažnji
čitalačke publike kao jedan osobeni pesnički senzibilitet koji je nalik bunaru
iz kog što više vode vadiš, sve čistija dolazi.
