112 strane, broš. povez, 14x21cm
Poezija Nade Kljajić je svojevrsni dijalog sa svetom i sa sobom. Puna emocionalnog i misaonog naboja, ona otkriva jedan snažan ženski senzibilitet koji se manifestuje u osećajnosti i intelektualnosti. To je odnos partnerstava subjekta i objekta. Lirska junakinja ove zbirke nije zatvorena u sebe i slepa za opake promene koje su zahvatile svet, jer budući sva ispunjena ljubavlju prema bliženjem (muškarac je često najbliži, iako se dobrano i opire toj potrebi), ona jednim krajičkom oka i kad je u ljubavnoj euforiji svet sagledava racionalno. Zna da se svaka ljubav na kraju završi, da je potrebno pre svega sa sobom biti u dosluhu, ne izneveravati sebe, poštovati sebe i verovati najpre sebi:
„Živim, a nisam ni mrtva ni živa / u tamnom sam vrtlogu na ivici svesti / nedodirljiva, a tako ranjiva / bez sebe same u svakodnevici.”
Pesnikinja ukazuje i na opasne krize identiteta savremenog čoveka, na gubitak središta, psihološka klonuća pojedinca, koji često ne nailazi čak ni na stručnu potporu, kamo li sveopštu.
Kao suprotnost klonućima, potom sledi taj čudesni dodir sa zemljom, vojvođanskom i srpskom tradicijom kroz koju se obnavlja i koja inspiriše, izoštrava pogled na otuđeni svet koji se sunovraćuje, na globalnu dekadenciju, na ciljno zaluđivanje vizuelnim medijima koje se nameće kao surogat stvarnom životu. Sva u znaku pobune, pesnikinja Nada Kljajić odbija da prihvati takav svet. Obraćajući se „Zemljanima”, ona objedinjuje svet brigom za planetu kao za svoju kuću, za sve ljude kao za sopstvenu porodicu. Iz njenog angažmana progovara duboki humanizam, altruizam i neposustala nada da se svet neće urušiti sam od sebe i da će zavladati beživotna tišina.
Milica Jeftimijević Lilić
U tom pokretanju ljudskog bića ka mislećem stanju i sopstvenom kritičkom mišljenju nalazi se potreba za negovanjem nasleđa prosvetiteljstva i u našem veku a to, ujedno, smatram i najvećom vrednošću ovog rukopisa.
Ipak, najviše od svega u knjizi Dok me ima se, ne samo stilski nego i po dostignutom lirskom dometu, izdvaja ,,Mala misao o ljubavi“. Ovom pesmom u prozi autorka uspeva da na pravi način prevaziđe pesimizam, a bljesak pozitivnog razmišljanja u njoj ne uspevaju da utope tamnije boje koje preovladavaju čitavom ovom zbirkom. Kako se već pokazala kao dobar prozni pisac (njen roman za decu Pisma Andriji prošao je zapaženo kod čitalačke publike), tako smatram da i u ovom slučaju ,,Mala misao o ljubavi“ treba da joj posluži kao putokaz za njena buduća ostvarenja.
Slaviša Krstić
