Plave pesme nema više
Plave pesme nema više,
zato pesnik i uzdiše
samo neke tople kiše iz
oka mu provališe
nema više, nema više, ni
ajgira na proplanku
ni čobana za ovcama, stada
krava livadama
ni svinjara nema više,
pucnja biča
svako jutro da objavi,
u štale se preseliše
i svi kao okovani, to na
dobro ne miriše
kroz pustaru vetar briše,
vetar briše
govori nam il’ uzdiše,
međ borove pesak nosi
dok nebeske krošnje njiše,
nema više, nema više.
Ni gusaka sred šorova,
ni kerova, svud korova
parlog sve nas uhvatio,
ubilo ko letnja žega
nema više, nema više, ni
dudova , dudinjare
staramajki, dejki starih,
pokraj kuća na klupama
da šacuju i divane, ko
to bega šorovima
ko se oženio lane, ljubim
ruke, hvala lepo
moj derane alaj si mi porastio,
živ mi bio
nema više starih kuća,
od ćerpića, od naboja
sve u belo okrečene, nema
bašti od šeboja
ni bunara, ni đermova,
ni taljiga, ni karuca
besnih čeza i čilaša, lepih
snaša
s aljinama onim lepim,
kad ih vidim dušu krepim
nema više, nema više, tamburaša
zlatnih zuba
violine ni begeša, ni čađave
te kafane
što su bile na kraj sveta,
nema čardi
pevačice razuzdane, zbog
njih radile su brice
tuče bile, još se pamti,
dok na nebu mesec drema
u nepovrat sve otišlo,
ničeg nema.
Nema više, nema više, plave
pesme od Duleta
sred zelenih suncokreta,
kraj stasalih kukuruza
ostala je samo suza, ostale
su uspomene
po Banatu zapretene, nema
više, nema više
kod pesnika, samo kiše,
slane kiše
dok pustarom vetar briše,
nema više, nema više.
Nema više.
Više o knjizi:
