Nova knjiga
Gorana Blagojevića pod tako neobičnim nazivom „Ljubav je navada” se prostire
pred tobom, poštovani čitaoče, kao šareni ćilim kojim, kad se na njega ukrcaš i
kad kreneš knjigu da čitaš, možeš da poletiš ovim našim panonskim prostorima
nošen iz pesme u pesmu ritmom i rimom, očaravajućim slikama i doživljajima
junaka ove poezije.
Pevati o
ljubavi u ovom vremenu kad su osećanja, pa i ona lična u običnom životu, bačena
negde na marginu, kad su emocije postale demode,
i kad se čitav svet okrenuo na neku licemerno-folirantsku stranu, nije nimalo
lako i niti jednostavno. U ovom vremenu za svoje emotivne damare treba imati
snagu i iskazati ih bez stida. Otvoriti dušu i usmeriti je prema voljenom biću
i reći ono magično i bez patetike volim
te, nalik je junaštvu nad junaštvima.
Goran
Blagojević je vitez i riter koji ide iz naroda i narodnim jezikom peva o
ljubavi. Njegove pesme su pevljive i mogu se veoma lako i muzički obraditi. Njegova
inspiracija su žene iz njegovog okruženja, one koje svakodnevno sreće ili ih je
sretao kroz život, a njegova poetska komunikacija sa njima nekada proizilazi iz
stvarno izgovorenih reči a nekada je samo deo unutrašnjih monologa poetskog
junaka u ovoj knjizi.
Na jednom
mestu, za sebe i svoju poeziju, Goran Blagojević nam kaže:
„Još pišem pesme rimovane
iskrene, nežne i odabrane,
za večnu ljubav moje dragane
koja mi srećom ispuni dane.”
Poetski zanos, kojim nas pesnik dariva i prosto nas hipnotiše
svojom melodijom, ima u ovoj knjizi višestruku motivaciju koju možemo tumačiti
kao stihovanu raspravu sa svetom kao u pesmi „Dođoš”, ili pak prizvuk
nostalgične sete kao u pesmi „Jarani”, ali i često sećanje na detinjstvo kao u
pesmi „Ja sam Pionir”.
Još bih vam puno pesama u
ovom kratkom osvrtu na prvo čitanje Goranove poezije, mogao navesti kao dobre primere narodnog pevanja koje se tako raskošno, melodično,
poetično i dobronamerno baškari između korica ove knjige ostavljajući nas
oradošćene sa željom da joj se vratimo iznova i po nešto i napamet naučimo.
