Draga braćo i sestre,
kad me je Slobodan Popov pozvao
da budem besednik na trpezi ljubavi
koju su on i njegova porodica za sve nas spremili,
osetio sam se počastvovanim tim pre jer imam svest
da su Slobodan i njegovi ukućani sa primanjem kumstva
uzeli na svoja pleća veliku odgovornost da budu narodni molitvenici
godinu dana za dobrobit našeg sela pred Gospodom.
Vreme u kojem živimo je pod pritiskom kreatora
novog svetskog poretka koji čini sve da nam izbriše pamćenje,
da nam potre identitet,
da ne znamo ni ko smo,
ni odakle smo,
da ne znamo ni čiji smo,
a ni di idemo,
niti da znamo di treba da stignemo.
Njima je važno da ne pamtimo naše pretke i korene
već da nam glavu pune raznoraznim rijaliti smradom.
U želji da sačuvam našu srpsku pravoslavnu banatsku militarsku
tradiciju,
ja sam uzeo sebi u zadatak da ispišem romansiranu priču
o porodici Popov koja je jedna od osnivača našeg sela.
Tako je nastao roman Bapa i ostali iz moje banatske epopeje
koji treba da budu čitanka za generacije koje dolaze
o tome kako se živelo u našem selu.
Sveti Ignjatija (odlomak iz romana 1934: nastavak romana „Bapa”)
„Crkva je bila puna a stolovi su
bili ispunjeni svetom, a sa leve i sa desne strane u muškom delu crkve, u
redovima po četvoro, sve jedno za drugim, onako po vojnički, sa skinutim
kapama, stojale su mlade starešine i momci. U zadnjem delu crkve, starije žene
su bile u svojim stolovima, a mlađe su bile po grupama, sa leve i sa desne
strane krstionice, iznad kojih su bili barjaci sa ikonama svetaca. U ženskom
delu su bili bordo tkani barjaci sa ikonama Svetog Arhangela Gavrila, koji je
zaštitnik sela. Svetog Ignjatiju Bogonosca slave svi Popovi iz Dragutnova i kad
je Branko stao u red na mesto gde su mlade starešine, jasno je video da su
ispred njega Popovi, po familijama svi poređani. Popovi: Fulini, Kidini, Pavlovi,
Kanini, Mamini, Gedžini, Šeprini, Vavikini, Gocini, Dašini, Štetini,
Zecovi, Šoškini, Čačkalovi, Đokini, Vivkovi, Granini, Ikelini, Apukini,
Pelcerovi, Plajašovi, Rmačini, Mimini, Merimini, Šinjorovi, Kurendeljini,
Belesijini, Poparini, Klopini, Kljakini, Mamuškini, i sve tako redom. Po
nadimcima su se svi Popovi u selu raspoznavali, a Branko je tog jutra pomislio
i po ćelapušima dok stoje tako gologlavi sa šubarama u rukama. Niko
ne napuni tako crkvu sa svečarima kao mi Popovi, mislio je u sebi Branko.”
Eto, tako je otprilike nekada bilo, a da da Bog da tako bude i u vremenima budućim.
Kumu i njegovoj famili neka je na
zdravlje i spasenje kumstvo.
Hvala svima na pažnji, puno mi je
srce.
I Bog vas blagoslovio.
u Novom Miloševu, 26. 7. 2018.
u Novom Miloševu, 26. 7. 2018.
